srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Џозефа Л. Манкијевица "Босонога контеса" – Сцена “Петар Кочић”, у суботу 28. септембра 2019. године у 19:30 часова.

Улаз слободан!

Разговор о филму након пројекције.

Разговор води Славиша Радан, драматург.

Џозеф Л. Манкијевиц, режисер, сценариста и продуцент, један је од најцјењенијих америчких филмских радника. Најпознатији је по класику „Све о Еви“, награђеним са шест Оскара. Родитељи су му били јеврејски имигранти из Њемачке. Џозеф је најприје постао писац дијалога, а затим сценарист на многим холивудским Парамаунтовим продукцијама. У МГМ-у је постао продуцент – најпознатији по филму „Филаделфијска прича“, из 1940. године, у режији Џорџа Кјукора. Године 1946, први пут режира („Змајев дворац“) мијењајући, због болести, Ернста Лубича, још једног њемачког имигранта, који је, на жалост, умро већ сљедеће године. Та му је режија отворила пут, а убрзо ће, двије године за редом, добити Оскара за најбољу режију за филмове „Писмо трима женама“ (1949) и „Све о Еви“ (1950). За оба ова филма добио је и Оскаре за најбољи сценарио – а колико је добар у писању дијалога, поготово духовитог дијалога, можда се најбоље види управо у филму који ћемо гледати.

„Босонога контеса“ је један од оних филмова који се на саркастичан начин поиграва сценаристичким послом и његовом релативном предвидивошћу унутар неписаних или можда писаних, филмских форми. Главни мушки лик у филму је сценариста, па приче стално пореди са онима које исписује сам живот, а које, у већини случајева није могуће предвидјети. Да би се јасније имало у виду зашто се филм, између осталог, бави овим поређењима која се иначе не сусрећу често, морам још једном нагласити да је Џозеф Л. Манкијевиц, сасвим оправдано, сматрам генијем у расписивању дијалога. А, с обзиром да је сценарио „Босоноге контесе“ његов једини оригиналан (остали су драматизације романа), онда се сам сценарио дефинитивно може сматрати Џозефовим обрачуном, прво са самим собом (кроз покушаје „евентуално могућег“ утицања на свијет око себе, било конкретно, било кроз писање), а након тога и са човјековом судбином која се често нама врло окрутно поиграва, понекад нам чак неким нејасним знаковима унапријед наговијештавајући да су наши напори осуђени на пропаст. О томе говоре реченице поменутог главног мушког лика, Харија, који на контесино саопштење да није могла да се суздржи од заљубљивања, одговара:

„Није ни он. И то је права штета. Једини мушкарац у цијелој твојој фантазији, и једина жена у његовој, који су могли да усреће једно друго... Али ето, још једном, ЖИВОТ је упропастио сценарио.“

Ова изјава, заједно са оксимороном из наслова, који се више пута провлачи кроз филм, тако представљајући неку врсту лајтмотива који нам сугерише на необичност једног живота и његов неизбјежан суноврат ка нечему одавно одређеном што није могуће избјећи, јасно нам сугеришу да филм има елементе класичне трагедије. С том разликом да због карактера главног женског лика контесе Марије (и главног лика уопште) јесте и психолошка драма. Још једно веома занимљиво запажање о животу стиже нам у Харијевом одговору на коментар „самопрозваног“ филмског продуцента Кирка, човјека без икаквог знања и скрупула, али са пуно новца, кога најбоље освјетљава његова реченица упућивана људима који раде за њега: „Хоћу да радиш шта ти кажем, чак и ако то подразумијева подизање мог шешира када ти то тражим.“

Дакле, Кирково обраћање Харију је гласило: „Твој проблем је што никад не знаш гдје сценарио престаје а живот почиње. А Харијев одговор: „Сценарио треба да има смисла, а живот не.“

Необична специфичност филма је и то да је потпомогнут, за данашње појмове веома необичном формом вишеструког приповиједања. Приповиједа се углавном кроз цнохуморне дијалоге, а често бива обојено Харијевим сочним циничним коментарима - Хари је и најчешчи приповиједач у филму. Стога је филм неопходно посматрати из угла једног веома искусног човјека (у позоришној форми типичног резонера) навикнутог на лажи гламорузног живота и зато помало уморног - који се само труди да резимира неколико људских живота, одавно не тражећи ништа смислено у њима. Филм има и жесток осврт на малоприје поменути гламур у филмском свијету, пуном маски и лицемјерја. За примјер ћу навести један кратак опис атмосфере Кана, града током читаве године везаног за „гламурозни“ кански фестивал:

„Током цијеле сезоне, град је имао госта који се претварао да је на престолу. Име престола није битно. Али, у свијету претварања, претендент је најбоља ствар која можете да будете. И тако, за међународни скуп, он је био краљ. Његова жена је Енглескиња. Припадала је трећем сталежу, а од тога не може простије. Лулу (њихова домаћица, формални организатор читаве фарсе) је покушавала да дигне расположење игром ријечи. Али, није лако са људима који знају баш таман толико ријечи да могу послузи да кажу шта желе.“

Славиша Радан

 

http://www.slavisaradan.weebly.com/

0
Shares