srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Џона Хјустона "Мудра крв", по истоименом роману Фланери О'Конор – сцена “Петар Кочић”, понедјељак, 15. април 2019. године у 19.30.

УЛАЗ СЛОБОДАН!

Разговор о филму након пројекције.

Разговор води Славиша Радан, драматург.

У шта данас, у 21, стољећу, вјерујемо? У правду! У истину! – рекли би многи на сав глас.

Па... шта је фактор покретач који одређује наше дјеловање? Да ли су то доиста правда и „истина“?

Ово су питања на која тражи одговоре филм Џона Хјустона, настао по истоименом роману Фланери О’Конор. И то на врло необичан начин – кроз крајње апсурдне ситуације, непредвидиве црнохуморне дијалоге, кроз гротескне ликове у савршеној глумачкој подјели коју предводи Бред Дуриф - једном рјечју, без имало длаке на језику.

За Фланери О’Конор, слободно се може рећи, прозаиста је америчког југа, с обзиром да је радња њених дјела углавном смјештена на југ САД-а, одакле и сама потиче. Питање морала и фундаменталистичког протестантизма провлачи се кроз већину њене прозе, па тако и кроз овај роман, објављен 1952. године. Ликови су гротескни и као такви омогућују поприлично поигравање са стварношћу. На истицање њеног гротескног од стране јавности, Фланери је изјавила: „Све што долази са југа биће описано као гротескно од стране читаоца са сјевера. Осим ако заиста није гротескно, а у том случају ће бити названо реалистичним“.

Много година након њене смрти (умрла је рано, 1964. године, у 39-ој години живота), Џон Хјустон  је одлучио да екранизује њену “Мудру крв”. Мајсторски је то учинио, што је од Хјустона и било за очекивати - у Филмотеци смо имали прилику видјети његово ремек-дјело “Мртви”, настало по истоименој причи Џемса Џојса, посљедњој у збирци “Даблинци”. Гледајући ова два филма, пажљиво око ће препознати  њихове заједничке карактеристике, што онда можда може да учини препознатљивим и оно што би се могло назвати Хјустоновим животним преокупацијама.

Филм нас на необичан начин - кроз дијалоге и ситуације апсурда, упознајући нас са гротескним људским појавама, стално нас држећи на ивици застрашујућег – увлачи у један, наизглед можда другачији, нама стран свијет... али само наизглед. Јер то прије свега чини, да би нас са што већом жестином отријезнио и да би схватили да је управо то што гледамо наш стварни свијет, наше свакидашње окружење – тужни свијет усамљењих душа. Такође говори и о нашим потребама којима се водимо кроз живот, као и о онима ријеткима чије су потребе углавном духовне оријентације, па их стога мало ко и разумије.

Главни лик у филму је Хејзел Мотс – човјек коме је стало до истине.

Како видимо, ова једна једина реченица већ је довољна да се учита свевременост теме - иако је радња формално смјештена у 50-е године XX вијека, негдје на америчком југу. Он истину тражи, и ван и унутар религијских темеља. А опонент Хејзелу Мотсу, представник опортунистичке већине, формално вјерник а суштински преварант, изговара сљедеће: “Слушај, дечко, Исус је чињеница! Од њега не можеш да побјегнеш.“

На овој супростављености духовних принципа заснива се радња филма.

Свијет догме (у овом случају фундаментални протестантизам, али ни већина осталих великих религија није изузета од истог атрибута, тамо гдје су у већини) увијек намеће, не дозвољавајући слободу мишљења, а тамо гдје постаје основни постулат по коме се живи, претвара се у свијет у коме мислећи појединац не може да дише. А већина, слијепо вјерујући у наметнуте догме и спроводећи их ревносно до најситнијих детаља, живи животе у потпуном незнању, несвјесна било чега.

А да то не буде највеће зло и да апсурд постане апсурд на квадрат, догматици управо ријеч „слобода“ највише помињу у срединама са најмање слободе – логично, треба некако надомјестити оно чега нема.

Стога, Хејзел Мотс, у једном тренутку завапи: „Оно одакле сте дошли је нестало. Оно гдје сте мислили да идете, никада није ни постојало. А овдје гдје јесте, није добро... сем ако не можете да побјегнете.“

Можда вам све ово звучи исувише познато? Можда говори о нама, нашој средини, данашњем тренутку?

...

У толикој, изнад наведеној, количини апсурда, свако ко покушава да живи по принципима у које вјерује свим својим бићем (били они религијски или не), покушавајући тако досећи истину, прије или касније, нађе се у изолацији. Изолирају га, јер истина је исувише болна и нико нема намјеру да је гледа у властитом огледалу. Наш главни лик, у одређеном тренутку рарежи: „Двије ствари не подносим. Човјека који лаже и онога који одбацује оно што је.“

Стога, у борби против званичних догми, он ствара нову цркву, много искренију и невинију, иако то за некога, на прву звучи можда ужасавајуће: „Ја сам члан и проповиједник цркве у којој слијепи не виде, богаљи не ходају и гдје оно што је мртво остаје такво. Питај ме за моју цркву и рећи ћу ти да је то црква у којој Исусова крв нема везе са искупљењем.“

Међутим, нико га не чује. Они и не желе да чују ништа ново. Вјерују из навике – старо учење је довољно старо да у њег’ може да се вјерује. 

Ех... сироти мали човјече... иди у неки други град ... да проповиједаш ИСТИНУ.

Славиша Радан

0
Shares