srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Традиционалну поруку поводом Свјетског дана позоришта коју сваке године објављује Медународни позоришни институт (ITI) ове године написао је Карлос Селдран, режисер, драмски писац и позоришни педагог са Кубе. Поруку је са шпанског језика превела Бојана Ковачевић Петровић.

Народно позориште Републике Српске ће за Свјетски дан позоришта, у сриједу 27. марта са почетком у 20.00 часова, премијерно извести представу „Злочин и казна“, Фјодора Михајловича Достојевског, у режији Душана Петровића, а поруку за Свјетски дан позоришта ће прочитати глумица НПРС, Ведрана Мачковић.

Порука поводом Свјетског дана позоришта:

Прије него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успјеха, полако напустили своја мјеста и нестали. Када сам схватио да је мој позив и моја судбина да наставим њиховим стопама, такође сам увидио да од њих насљеђујем дирљиву и јединствену традицију: да живим у садашњости и да једино очекивање треба да ми буде да досегнем прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусрећем с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и ријечи која нешто открива.

Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих дијелова мог града, да би били с нама, да бисмо подијелили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој Живот: престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидио шта значи стварати позориште: проживјети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским свјетлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће. Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо, и пружамо једни другима руке у тами. Позоришна традиција је хоризонтална. Нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру свијета, у одређеном граду или у неком привилегованом здању. Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну умјетност и животе оних који је стварају. Сви позоришни умјетници умиру заједно са својим непоновљивим тренуцима луцидности и љепоте, сви нестају на исти начин, не остављајући иза себе ништа што би их сачувало или прославило. Велики позоришни ствараоци знају да им не вриједи никакво признање када се нађу пред тим задатком који је у коријену нашег посла, а то је стварање истинских тренутака, недоречености, снаге, слободе, усред највеће неизвјесности. И надживјеће их само подаци о њиховом раду или фотографије и видео снимци на којима ће бити забиљежена тек блиједа идеја тога што су урадили. Али тим снимцима ће увијек недостајати нијеми одговор публике која у датом тренутку увиђа да то што се дешава пред њеним очима не може бити пренијето нити сагледано ван тог простора, да истина коју тамо заједно доживљавају представља истинско животно искуство, на тренутак прозрачније и од самог живота.

Када сам увидио да је позориште засебна земља, једна велика територија која обухвата читав свијет, у мени се зачела идеја која је истовремено оличавала слободу: не мораш да се удаљиш нити да одеш са мјеста на којем се налазиш, не мораш да трчиш нити да се помјераш. Тамо гдје постојиш ти, постоји и публика. Тамо су колеге чије присуство ти је потребно. Тамо, изван твоје куће, имаш свакодневну стварност, непрозирну и непробојну. Стога из своје привидне непомичности радиш да би створио највеће од свих путовања, да би поновио Одисеју, путешествије аргонаута: ти си непомични путник који непрестано убрзава густину и чврстину свог стварног свијета. Ти путујеш ка тренутку, ка трену, ка непоновљивом сусрету који се одиграва пред онима који су слични теби. Ти путујеш ка њима, ка њиховом срцу, ка њиховој субјективности. Путујеш кроз њих, допиреш у њихове емоције, у њихове успомене које будиш и покрећеш. Твоје путовање је вртоглаво и нико не може да га измјери нити спријечи. Такође, нико није у стању да одреди његов прави обим; то је путовање кроз машту твојих људи, сјеме које је посађено у најудаљенију од свих земаља: грађанску, етичку и људску савјест твојих гледалаца. Због тога не одлазим, остајем код куће, међу својим блиским пријатељима, привидно миран, и радим даноноћно, јер знам тајну вртоглаве брзине.

0
Shares