srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Артура Хилера "Љубавна прича", по истоименом роману Ерика Сигала – сцена “Петар Кочић”, уторак, 26. март 2019. године у 19.30 часова.

УЛАЗ СЛОБОДАН!

Разговор о филму након пројекције.

Разговор води Славиша Радан, драматург.

Долазак прољећа (а то нам се управо догађа), неизоставно доводи до оне слатке узнемирености у нашим тијелима. Оног убрзаног колања крви које нас тјера напоље, у бескрајне шетње на прољетном сунцу, на дуго чекано испијање кафе у тек постављеним осунчаним кафанским баштама. Чини ми се да и они, који иначе ријетко када маштају, сада праве изузетке.

Због те чудне занесености, не видимо најбоље... Често запињемо, сударамо се једни с другима, знамо „пољубити“ и по који саобраћајни знак.

Стога ми се не чини ништа приличније него да с календарским настајањем прољећа гледамо дивни „романтични“ класик „Љубавна прича“, настао по истоименом роману, једном од најљепших „љубавних“ романа икада. А тиме и одамо пошту недавно преминулом (у октобру 2018.) музичком композитору Франсису Лају - слушајући његову култну музичку композицију из филма награђену Оскаром...

Прва ствар коју вјешто око одмах установи, када је у питању однос романа и филма, јесте да роман ни најмање није изневјерен, како то обично бива. А када се боље размотре околности настајања филма, све постаје јасније.

Ерик Сигал је роман објавио 1970. године - мислим да је текст изворно био написан у форми сценарија. И одмах је, те исте године, постао један од најпродаванијих. Због тако великог успјеха романа, на филм се није дуго чекало – премијера се догодила у децембру исте године. Управо зато што се филму приступило на вријеме, док је креативна енергија „Љубавне приче“ још лебдјела у ваздуху, и јесте разлог зашто нимало не заостаје за романом – сценарио, сасвим логично,  потписује сам Сигал, а режира га, на филму тада већ искусни, 47-годишњи, Артур Хилер, који је занат испекао прије свега радећи на телевизији, што је у то вријеме била референца која је гарантовала квалитет.

Тако смо добили филм који је задржао све оне квалитете које је изњедрио роман – веома интелигентне и духовите дијалоге, непосредност којом до публике допире да просто не можете да вјерујете, а прије свега врхунску једноставност у изразу - она се савршено презентује и кроз сам наслов.

Коментаришући интелигентне и духовите дијалоге у роману (у филму савршено изведене), најбоље је цитирати разговор између Џенифер и Оливера, при њиховом упознавању:

ЏЕНИ: Изгледаш глуп и богат. – ОЛИВЕР: Заправо, ја сам паметан и сиромашан. – ЏЕНИ: Не, не, ја сам паметна и сиромашна. – ОЛИВЕР: А шта те чини тако паметном? – ЏЕНИ: Не бих с тобом отишла на кафу. – ОЛИВЕР: Не бих те ја ни позвао. – ЏЕНИ: Управо зато и јеси глуп.

У истом тону је цијели роман, па режисер себи није смио допустити било какву врсту омашке која би загушила ове бриљантне дијалоге. Стога је режија Артура Хилера перфектна - кадрови који се са таквом спонтаношчу нижу пред нашим очима, глумачка игра која ни на тренутак не доводи у питање вјеродостојност догађања. Све пршти од разиграности, али оне суптилне – размишљајући о томе пада ми на памет да је управо то савршен начин за извођење Шекспировог комада „Сан љетње ноћи“. Но, остављајући дигресију по страни, треба рећи да је Хилерова режија довела двоје главних глумаца (Али Мекгроу и Рајан О’Нил) у изузетно снажан однос прожет невјероватном количином искрености. Толико је природности у њиховом односу да просто не можете повјеровати да то може бити само производ глуме. Приказати толико њежности међу њима (али и у филму уопште), и притом ни на трен не запасти у сентименталност, заиста није нимало лако. Нема нимало усиљености – обоје  глумаца посједују природан шарм, бриљантно се надопуњују, увјерљиво приказујући како се супротности у њиховим карактерима привлаче.

Стога, ако смо унутар себе успјели сачувати осјећаје, овај филм ће нас својом дирљивом искреношћу прописно уздрмати. „Љубавна прича“ је заправо примјер како се генијалност очитује у једноставности, а коју је, због замке да се не претјера у било коју крајност, у ствари најтеже и постићи.

Филм није лишен ни друштвено-социјалног контекста - суптилно коментарише класну борбу, преиспитује идентитете. Такође износи, без имало устручавања, изразито јасне ставове о религији – морам цитирати предивно запажање које, на Оливерово питање, износи Џенифер:

ОЛИВЕР: Зашто си напустила цркву? – ЏЕНИ: Не знам. Заправо јој никад нисам ни припадала. Никада нисам мислила да постоји неки други свијет, бољи од овога. Шта може бити боље од Моцарта? Или Баха? … Или тебе…

У сличном тону ћу и завршити овај текст - истим оним ријечима којима започињу, и роман и филм:

“Шта можете рећи о 25-годишој дјевојци која је умрла? Да је била лијепа и надарена? Да је вољела Моцарта и Баха? Битлсе? … И мене?”

 Славиша Радан

0
Shares