srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Народно позориште Републике Српске, са задовољством вас позива на пројекцију филма Мајкла Радфорда 1984. насталог по истоименом роману Џорџа Орвела – сцена “Петар Кочић”, понедјељак, 11. фебруар 2019. године у 19.00 часова.

УЛАЗ СЛОБОДАН!

Разговор о филму након пројекције.

Разговор води Славиша Радан, драматург.

Ове ћемо вечери имати и госте - Предрага Лоза, историчара, и Игора Мишановића, ванредног професора српског језика и књижевности на Филолошком факултету у Бањој Луци.

Потпуна контрола живота сваког појединца, вјечни је циљ свих система већ хиљадама година.

Ускоро ће то и формално бити могуће – уграђивањем чипова у наша тијела. Данас се то углавном покушава „присиљавањем“ на припадање некој од организација - да ли онима мањег обима (владине и невладине организације) или онима са огромном инфраструктуром (политичке партије, НАТО, ЕУ), свеједно је – ни у једнима ни у другима немате право на власрито мишљење. Кажем „присиљавањем“, јер уколико одлучите да останете слободан појединац, ви остајете ван система и ваша мисао неће стићи даље од чланова ваше породице и најближих вам комшија. Тако да, било да сте слободан појединац или пак унутар неке организације, политичке партије су се побринуле да се у широки јавни простор пласира само њихово мишљење.

Када малоприје већ поменух НАТО, треба истаћи да увјежбавање контроле над сваким појединцем никада не престаје. Управо је војска та која то омогућава. Самим својим устројством одувијек је била идеална да послужи као покусни кунић у експерименту за провођење тоталитаризма у пракси – у њој се сасвим легално контролише сваки минут војниковог времена. Осим војске, исту сврху имају и трендовска дружења запослених након радног времена, на која се углавном одлази са оним, добро познатим, залеђеним осмијехом на лицу. Али се ипак иде... Јер се нема храбрости постати црном овцом у претежно бијелом стаду.

Филм “1984”, настао је по истоименом антиутопијском роману Џорџа Орвела, написаном 1945. године. Роман описује тоталитарно друштво у будућности (за Орвела је то била тада далека 1984. година), у коме олигархијски властодршци осмишљавају систем кроз који ће масе у потпуности држати у покорности.

Материјал за роман, Орвел налази кроз лична искуства са идеологијама комунизма, фашизма, а понајвише са, ништа мање фашистичким методама британске империјалистичке власти. Прва искуства стиче, још почетком 20-их година, док је био припадник индијске империјалистичке полиције у Бурми – коју, након пет година, напушта, проглашавајући себе анархистом. Сљедеће искуство носи из шпанског грађанског рата гдје се прикључио комунистичкој милицији, да би касније постао увјерени антикомунист. На крају, и из Другог свјетског рата, гдје је био шеф индијског сервиса ББЦ-а. Орвел не крије да тадашње британско Министарство рата, по својим методама (системском извртању истине), директно одговара Министарству истине из његовог романа.

Прича је смјештена у измишљену државу Океанију, што је метафора за већину данашњих система у свијету (о овима са наших простора да и не говоримо), гдје сву власт у својим рукама држи Партија, тачније одређен број људи унутар ужег дијела Партије на челу са Великим братом као великим вођом.

Све одлуке доноси Партија, све је кажњиво, па тако и тајно водење обичног дневника, а свако кршење забрана кажњава се смрћу. Не постоје судови и закони – Партија произвољно суди и кажњава. Сви су под константним (двадесетчетверочасовним) надзором Великог брата са екрана на зиду – без могућности да га искључе. Ту привилегију имају једино чланови уже Партије. Данас је, због свог честог кориштења, опште позната парола “Велики брат те посматра!”. А можда је мало познато да је преузета управо из Орвеловог романа.

Главни лик филма је Вилсон Смит, запослен у Министарству истине - на фалсификовању исте.

Министарство, ради својих циљева, непрестано врши преправљање историје – свакодневно се врши фалсификовање старих чињеница и иде толико далеко, да се више нико и не сјећа шта је уопште било прије Партије.

Фалсификовање је одговор на онај дио историје који није пожељан, који дискредитује идеологију Партије. Нежељене чињенице одмах се бацају у "Машину заборава", неку врсту ватреног шпорета.

На тренутак ћу застати и упитати се: “Зар ми сва ова работа није однекуд позната? Да ме не подсјећа на западне нам “сусједе” из протеклих, али и данашњих времена - припаднике демократског Европскоунијашког покрета? Али и оне нам југоисточне? И оне још мало источније од њих - које још увијек муче постпорођајне муке властитог именовања? Али будимо објективни, ништа се ту не догађа случајно – све те работе су добиле благослов са једног врло узвишеног и "часног" мјеста.

Но, предуслов свих тих догађања је да локалне партије своје поданике задрже у што већем незнању (што је иначе циљ скоро свих данашњих влада широм свијета), што ће им онда омогућити да их обилато нахране припремљеним лажима, поготово оним кључним за постављање камена темељца при заснивању нације (као код претходно поменутих). А што је једнако важно, спријечити да се у њиховим главама јављају мисли о истинској слободи или, не дај боже, револуцији. Стога им као замјену нуде сва могућа и немогућа папирната права и слободе, настављајући им тако испирати мозак – све док не добију поданике који ће беспоговорно да слушају шта им се нареди.

А када их коначно начине таквима, више неће постојати ништа што у пракси неће бити оствариво. За примјер, желим да наведем неколико издвојених парола владајуће партије Океаније - барем неке нам од њих, хвала богу, још увијек звуче сумануто, али, све су прилике, не задуго:

“Незнање је моћ!“

“Ни прошлост, ни садашњост, ни будућност, не постоје саме по себи. Стварност је у уму људи. Не  у уму појединца… већ у уму Партије. Ми контролишемо чињенице, осмишљавамо истину… “

“Како један човјек потврђује моћ над другим? Послушност није довољна. Моћ је… наношење бола и понижење. Иначе, никад ниси сигуран. Моћ је растављање људских умова и њихово поновно склапање у новим облицима по слободном избору.”

“Не постоји лојалност осим лојалности Партији.”

“Ми контролишемо живот на свим нивоима. Ми стварамо људску природу. Људи су бескрајно подложни туђем утицају…. Они су беспомоћне животиње.”

“А да ли ти себе сматраш човјеком? … Ако јеси, ти си посљедњи човјек. Твоја врста је изумрла. Ми смо насљедници. Да ли схваташ да си сам? Ти си ван историје. Не постојиш.”

Након посљедња два цитата, једно питање се само намеће. Али, прије одговарања, захтијева подробно размишљање о себи, а онда и потпуно искрен одговор.

Питање гласи: Колико се нас данас, заиста може назвати истинским човјеком???

С обзиром да нас преко 95 % без поговора пристаје на разне будалаштине којих, на жалост, у данашњем свијету не мањка? С обзиром да редовно одлучујемо да идемо линијом мањег отпора? С обзиром да ни на трен да помислимо да можда у црно офарбамо наше бијело руно? Ионако већ одавно упрљано...

Славиша Радан

0
Shares