srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

КРИВИЦА

  • Аутор: Небојша Ромчевић
  • Редитељ: Никола Пејаковић
  • Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
  • Костимограф: Ивана Јовановић
  • Драматург: Бранко Брђанин
  • Музика: Петар Билбија
  • Лектор: Милорад Телебак
  • Асистент редитеља: Немања Савановић
  • Асистент сценографа: Давор Големовић
  • Инспицијент и суфлер: Свјетлана Поповић
Премијерна подјела

Улоге:
  • Гоца: Николина Фригановић
  • Брацо: Љубиша Савановић
Премијера: 23.05.2012.
 
Опис представе:

Давно је било када сам први пут – “по задатку” будући драматург Позоришта, као један од предложених текстова за репертоар Народног позоришта Републике Српске – читао “мали комад” Небојше Ромчевића (интригантног ама не баш “обећавајућег” наслова) Кривица. Пошто прилично познајем Ромчевићево укупно дјело (закратко је био и “Директор драме” београдског Народног, професор је Унверзитета; поред позоришних комада и филмских сценарија, аутор неколико стручних и више научних радова, па и студије о Стеријиној раној комедиографији), унапријед сам се (сасвим приватно “читалачки”) порадовао новом сусрету са дјелом једног од најуваженијих српских савремених драмских писаца: вишеструки добитник “Стеријине награде” за домаћу драму, аутор упечатљивих Људи из Гробљанске улице и инспиративне Каролине Нојбер, те радо играног Лаког комада… Био сам “во времја оно” драматург на (одличној!) представи НПРС Силе у ваздуху (“у македонској верзији” награда Стеријиног позорја”, потом и ТВ филм са Петром Божовићем, Батом Стојковићем и др.), у режији Јовице Павића са садашњим умјетничким директором у главној улози; написао сам (запажен, афирмативан) приказ тога текста и представе, објављен у три верзије у штампи и публикацијама, а сам аутор ми је исказао своје задовољство и поштовање за такво “читање” његовог комада… Елем, више је “ствари” говорило како поново имамо посла са вриједним умјетничким изазовом.
 
Сада, почињући ову драматуршку биљешку, мислим да је занимљиво поново погледати какав је био мој ондашњи “први утисак”: Црна, мрачна (само на моменте “духовита”) прича: политички АНГАЖОВАНА, написао сам за потребе интерне рецензије у Кући, и додао: Скоро ни по чему ТО није комад за наше Национално позориште; можда прије за неку “приватну продукцију” коју најчешће жаргонски зовемо “тезга” (по опробаном српско-транзиционом принципу: два-три глумца, један декор-крупна реквизита и “костим” из “секнд-хенда”), а и то са неизвјесним “одјеком” код публике... Тада сам тако мислио, говорио и тако писао (будући “онтолошки” сљедбеник В.С. Караџића); немајући ни у примисли како ће доћи вријеме да будем драматург на представи коју припрема мојоа Кућа, управо по тексту Кривица. Одлична и тачна “подјела” (Николина Јелисавац и Љубиша Савановић), а редитељ давнашњи пријатељ, потом сарадник, однедавно и професионални “колега” (стално запослен у НПРС) Никола Пејаковић, понукали су ме на ново и “другачије” читање, али је тек редитељски “приступ” учинио да ми се исти драмски текст учини потпуно другачијим и прибави себи разлоге да се нађе на репертоару Националног театра.
 
Мијењајући суштинску “полугу” позоришног “механизма”, Пејаковић је умјесто КРИВИЦЕ у средиште поставио ГРИЈЕХ! Наоко мала, а одлучујућа разлика: као чаробним штапићем један “транзициони” комад (огољен – посебно на “политичком плану” – до стереотипа свих бивших “комунистичких земаља па и онога што многи зову “Регион”); препун општих мјеста, сивила, разочарења, горчине и бесмисла, преобразио се у самоиспитујуће-покајничко ревалоризовање наших живота и наше – хришаћански протумачено – греховности.
 
Ромчевићева Кривица је нека врста “инверзије” и анти-утопије (као да однекле, “иза каце”, зубима шкрипуће Андрићев Латифага Карађоз, роморећи како и у нашим “проклетим авлијама” нема невиних; на свијету постоје само криви и сумњиви!); пренаглашене “спољне” емоционалности, скоро мелодраматична до “расплакивања”. У том свијету сви су “криви” али и “схватљиви”, будући да је извор Ромчевићеве “КРИВИЦЕ” у Србији деведесетих, у народу коме ће главна јунакиња Гоца (нимало случајно без презимена, као и њен “партнер” Брацо, и “невидљиви” али стално присутни син Ацо) поручити: Моје посљедње ријечи ће бити “Јебем вам матер!”. Не теби, ни Аци, него просто људима, овом народу, животу... Али, та свеопшта КРИВИЦА је далеко од ГРИЈЕХА: сви - криви, без сумње, па чак и под властитим “признањима” – траже (и налазе) оправдање, наравно, у другоме (народу, животу, рату, деведесетим, узајамним слабостима и преварама, разноразним “неправдама” живота и ко зна у чему све не; само не у себи). Ама, нема “помиловања“ и “опроштења“ од кривице; ланац се не прекида но наставља (слично грчком митолошком “ланцу“ КРИВИЦА): свијест о кривици нагони на тражење оправдања; свијест о гријеху води у покајање, пут ка спасењу!
 
Пејаковићев Гријех је драма – можда и (савремена) трагедија, на начин на који је Стриндберг писао свој “покушај натуралистичке трагедије“ Госпођица Јулија; успут, комад који смо донедавно имали на репертоару – свакако са (унутрашњим!) досезима упечатљивости, какву носе “слике“ Фјодора Михајловича, рецимо у “случају“ Соње Мармеладове. Али, Пејаковићева замисао комада, ваздиже нас (хипотетички, ТО ће морати, ипак, свако сам за себе!) у предворје најизворније схваћеног аристотеловског катарсиса! И – парадоксално – та “домислица“ је највећи драмски квалитет овога (иначе “бљедуњавог“) текста!
 
Оним чиме се “бави“ текст Кривица, тиме се не бави наша представа: наши главни “јунаци“ нису КРИВИ; они су У ГРИЈЕХУ! Они се не исповиједају (самоубиство превареног мужа, прељуба, неблагословена сексуална веза) и не трагају за спасењем, него падају у нови гријех: гњев, туча, злостављање, абортус... Њихов однос не напредује, него “назадује“; али и нема (и не може га ни бити!) ни оправдања! Уз то – мада помало “претенциозно“ – од почетка до краја, од “идеје“ до “поенте“, наша представа свјесно избјегава “локализацију“ у одређено вријеме или простор: избјегавањем “социјалних момената“, одбацујемо било какву могућност “спољашњих оправдања“ и релативизовања првог и ултимативног гријеха; чиме се, у ствари – позоришним средствима, дискретном режијом и надстандардном глумом – бавимо, на ползу и жуђено душеспасење, свих несрећних и огреховљених, и сами који смо!

Бранко Брђанин, драматург

0
Shares