srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Бранислав Нушић

НАРОДНИ ПОСЛАНИК

  • Редитељ: Никола Пејаковић
  • Драматург: Радмила Смиљанић
  • Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
  • Костимограф: Ивана Јовановић
  • Музика: Петар Билбија
  • Лектор: Милорад Телебак
  • Асистент редитеља: Александар Пејаковић
  • Асистент сценографа: Јована Ромчевић
  • Инспицијент: Миодраг Маркићевић
  • Суфлер: Маја Калаба
Улоге:
  • Јеврем Прокић: Жељко Стјепановић
  • Павка: Николина Фригановић
  • Срета: Борис Шавија
  • Спира: Љубиша Савановић
  • Спириница: Ања Илић
  • Ивковић: Жељко Еркић
  • Јовица Јерковић: Александар Стојковић
  • Даница: Сандра Љубојевић
  • Марина: Наташа Иванчевић
  • Сима Сокић: Златан Видовић

Премијера: 18.10.2008.

Опис представе:
 
Да је театар заиста "врагометни мистериј" у ком се "глумци крећу ко лутке, вучу и плачу" (М. Крлежа) није се било тешко увјерити гледајући "Народног посланика" Бранислава Нушића у режији Николе Пејаковића и изведби Народног позоришта Републике Српске из Бање Луке, одиграног треће такмичарске вечери брчанских позоришних сусрета. Све је у том пројекту на свом мјесту, ништа није препуштено случају, идеја редитеља, драматурга, глумачког ансамбла видљива је у сваком сегменту, сваком моменту ове инсценације, она се ишчитава на плакату, програмској обавијести о представи, у свакој реплици глумца, њом одише сваки захват у ткиво Нушићевог текста, сваки призор у њеној је служби, њом је прожето сценографско решење, костим, маска, музичка пратња. Нушић с краја XIX стољећа-комад је написан 1883, аутору је тек 19 година проговара једнако тако живо, свјеже, сувремено на почетку XXI вијека, представа театра из Бање Луке на трагу је оне познате узречице великог немачког теоретичара и историчара књижевности М. Рајха Раницког: "Није нешто добро зато што је модерно, већ је модерно зато што је добро". Браниславу Нушићу (1864-1938) "Народни посланик" први је позоришни комад, а његова поставка у НПРС у Бањој Луци, Николи Пејаковићу (1966) прва је представа у статусу кућног редитеља овог театра. Нушић, како поводом седамдесете годишњице смрти пише Предраг Нешовић: "је уздигао смех на виши ниво, дао му нашу, домаћу специфичну боју, довео нашег човека на позорницу и тиме истиснуо инострану лакрдију у време када се у нашим театрима, смеха ради, обилато приказивала. Ни данас његове комедије, које пластично и духовито сликају моралне проблеме свога времена, више кроз дух него космополитски, нису изгубиле своју актуелност. Фиксирао је тако карактеристике свог времена да у њима и данас откривамо могуће асоцијације. То не говори о његовој проницљивости, већ о његовом умећу да запази и истакне оне друштвене чиниоце који нису ефемерни проблем и догађај дана. "Напротив, свевремени и свежи и данас". Пејаковић, рођен 102 године након славног" чаробњака смеха", уз свесрдну помоћ драматургиње Радмиле Смиљанић, непогрешиво "хвата" те звуке, сигнале из прошлости да би те одјеке једног давно прохујалог времена транспонирао у ехо времена у којем живи, декодирао их у знаке доба у којему јесмо. Парадоксално, управо то инсистирање на свевремености Нушићевог драмског писма, универзалности порука које одашиње, довело је до тога да протагонисте ове изузетно духовите, трагикомичне, па и на моменте гротескне, урнебесне комедије доживимо као наше савременике, суседе, лица са улице и насловних страница новина, телевизијских екрана, као наше суграђане које је, одједном, нешто промијенило, преокренуло, претворило у непрепознатљиве сподобе, карикатуре њих самих. У "Народном посланику" Нушић исмејава један друштвени догађај који периодично, попут неке временске непогоде, налети ниоткуда и унесе немир међу становнике погођеног подручја. Избори, јер о њима је ријеч, негдје по тој матрици одвијају се и дан данас на овим просторима, но лудости која их обавија и прати нису поштеђене ни много сређеније средине. Управо у тој лудости, "откачености" која завлада међу људима на прагу очекивања да ће се докопати власти, да ће постати неко други, да могу, без обзира што зато немају баш никаквих предиспозиција, и они постати "мера свих ствари", поштовани и угледни народни прваци које ће исти тај залуђени народ следити, управо дакле у том сплету ишчашених и изглобљених ситуација и Нушић и Пејаковић проналазе неисцрпно врело апсурдних и комичних ситуација. "Ја мислим", каже Пејаковић, "да је ово што смо ми направили логичан начин и поступак како се данас може читати и играти Нушића". А тај поступак подразумева да се Нушићу приступи уз дужно поштовање али следећи властити инстинкт и осећај за комику. Дете модерног доба, одгајан на најбољим традицијама монтипајтоновске комике, хумору Алана Форда и гегу недостижних мапетоваца, Пејаковић уз потпуну преданост глумачког ансамбла који га у стопу прати, суверено смешта и промишља "Народног посланика" као нашег савременика, човека који ће се безрезервно и лакомислено одрећи свега што му је у животу до тада било важно - породице, посла, љубави, пријатеља - како би, барем на тренутак био међу онима "горе", жртвујући том "златном телету" и душу и тело. Николина Јелисавац, Ања Станић, Наташа Иванчевић и Ђурђа Вукашиновић у женском, а Жељко Стјепановић, Борис Шавија, Љубиша Савановић, Жељко Еркић, Александар Стојковић и Златан Видовић у мушком делу глумачког ансамбла они су које ћемо памтити, чија је игра, осјећај за комику, простор и гег, у изванредно нијансираним и испрофилисаним ролама темељ на коме се гради представа. А иза њих, иза салви смеха у гледалишту, остаће места и за благи осећај нелагоде, неку нејасну горчину и трпкост којима Нушић обавија свој комад а, Пејаковићу то не промиче, дапаче повремено им допушта да изроне на позорницу, попут безличног отиска неког демона што пролази кроз све нас и чини нас другачијима него што јесмо или бисмо желели бити. О великом писцу и комедиографу Исидора Секулић ће забележити: "Нушић је био бескрајно човечан и зато бескрајно земаљски створ."Сценски га упризорити, на начин како су то урадили Никола Пејаковић и умјетнички колектив НПРС у Бањој Луци и не значи ништа друго до вратити га у земљу и међу људе гдје се најбоље осјећао - у позориште, мјесто коме је одувијек припадао.
 
 
0
Shares