srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

НАШИ ДАНИ

  • Аутор: Жељко Стјепановић
  • Редитељ: Југ Радивојевић
  • Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
  • Костимограф: Јелена Видовић
  • Сценски покрет: Миљка Брђанин
  • Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
  • Избор музике: Југ Радивојевић
  • Инспицијент: Миодраг Маркићевић
  • Суфлер: Маја Калаба

ЛИЦА
(према редослиједу појављивања)

  • Драгана Матић: Наташа Перић
  • Никола Матић: Никола Ерцег
  • Министар: Горан Јокић
  • Душанка: Ведрана Мачковић
  • Дара: Гордана Милиновић
  • Сузана Сакан: Маја Вујановић*
  • Драго Ћук: Љубиша Савановић
  • Ковиљка: Миљка Брђанин
  • Стојан: Бојан Колопић
  • Бојан: Рок Радиша
  • Мара: Раденка Шева
  • Бобо: Данило Керкез
  • Војо: Жељко Еркић
  • Ђоко Слезена: Огњен Копуз
  • Симо: Драгослав Медојевић
  • Чичак: Владимир Ђорђевић

* апсолвент Глуме на Академији умјетности Бања Лука, у класи проф. Жељка Митровића

О представи:

Човек у Нашим данима

Човек је зао, сујетан, лицемеран, горд, прек, примитиван, прорачунат, неискрен, лажљив, покварен, подмукао, нестручан, саможив, арогантан, бахат, намргођен, безобразан, преварант, лопов, убица, зликовац...
Човек је добар, пажљив, племенит, саосећајан, хуман, искрен, благ, моралан, правдољубив, честит, пун разумевања, дарежљив, склон емпатији, опросту и покајању, стручан, ненаметљив, насмејан, продуховљен...

Човек мрзи...

Човек воли...

Човек бира себе...

Буди човек... Изабери...

Југ Радивојевић

Моји Наши дани

Наши дани су настали као моја унутрашња борба са самим собом. Једна половина мене говорила ми је да би требало да одем из ове несрећне и неуређене земље. Несрећне због рата, неуређене због лоших политика које су нас довеле на руб егзистенције. Земља у којој ако не знате да се „сналазите“, углавном на штету другог, уколико немате неког или сами нисте на „положају“, тонете. Друга половина мене говорила ми је да треба да останем и да се боримо да не потонемо сви заједно. И тако, у тој унутрашњој борби, пролазе Моји дани, у покушају да самом себи објасним шта нам се то дешава. Зашто тонемо све дубље у безнађе, неморал, неизвјесност, сиромаштво? Зашто су они најпаметнији међу нама, који би требало, знали и могли да нас воде, давно отишли из ове земље? Никада у овој земљи нису цвјетале руже, Кочић је писао о Својим данима: „...у овој благословеној земљи синекура и оријенталског улагивања за масан залогај, у овој пометеној земљи гдје се којекакве бескичмене шуше бусају у прса, стављајући се са бескрајно комичном позом на неко врховно национално гледиште, у нечасној намјери да обману све и под собом и около себе. Они који пуним погледом, и у ширину и у дубину, виде свеопшту укмећеност и порабоћеност нашу, с језом у души осјетиће сву трагичну истину и опорост ових Шантићевих стихова:

У поља наша Искариот уђе
И њиве наше постадоше туђе
На нас паде губа и ругоба“.

Тај Јуда Искариотски који је за шаку сребрњака издао Исуса, провлачи се кроз историју све до данашњих дана, мијењајући облик и лице, час је то политичар који вас убјеђује да вам жели добро, само да гласате за њега, час је то ваш најбољи пријатељ који тражи вашу помоћ да се „мало“ окористи у згодној ситуацији, час рођак који тражи „ситну“ услугу а не можете да га одбијете, час комшија који вас кроз сузе моли да му „учините“ нешто ситно, све док се и сами не претворите у Искариота који ради само за властити интерес, издајући и себе и све око себе за шаку сребрњака.
Владислав Петковић Дис у својим Нашим данима, од кога сам посудио наслов за своју драму, пише:

Развило се црно време опадања
Набујао шљам и разврат и пороци
Подиг’о се трули задах пропадања
Умрли су сви хероји и пророци...
Прогледале све јазбине и канали,
На високо попели се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су наши суверени...

Моја жеља је била да све те ликове из јазбина и канала извучем на сцену, да их освијетлим, да их боље видимо, да их упознамо, да видимо под свјетлима рефлектора како бујају тај шљам, разврат и пороци, како се на високо пењу сутерени и постају наши суверени. Да неморалу дам облик, да му дам име и презиме. Јер као што Шекспир у свом говору глумцима каже: „...циљ глуме чији је задатак у почетку и сада био и јесте да буде, тако рећи, огледало природе: да покаже врлини њено сопствено лице, пороку његову рођену слику, а самом времену и бићу света његов облик и отисак. Сад, ако се у томе претера, или не дотера, незналице ће се можда смејати, али ће паметнима бити врло мучно“.

Жељко Стјепановић

0
Shares