srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Бранко Брђанин, драматург
ПОЗОРИШТЕ ЗА ДВАДЕСЕТПРВИ ВИЈЕК

Умјетност, па тако и позоришна, израз је слободе да се у свијет у коме живимо не вјерује као у једино могући свијет, а - са друге стране - могућност сама да постоји неки други (бољи!) свијет, јесте, истовремена шанса да се ВЈЕРУЈЕ. 
Мислим и осјећам да је снага те вјере и заједничка и истоврсна, у било ком (па и најмањем) позоришту, у било ком времену и на било ком простору.
Али, осим тог "доњег камена", много је основа по којима се - од позоришта до позоришта - разликујемо: материјално, у смислу друштвеног признања и уважавања, кадровски, идејно, политички, концепцијски... Како све не. Толико различитости, а само једна (ама одлучујућа) сличност! 
Завјереништво или посвећеност, љубав или занос ... све то исказано као она "основна вјера" у смисао постојања позоришне (и осталих) умјетности, су оно што нас спаја, ма гдје били, ма када и ма шта радили. Све остало може и да нас раздваја; ухваћени за ту спасоносну "исту ствар", опстајемо. 
У репертоарским позориштима, нарочито онима са дугим трајањем (позивам за свједока и Јована Ћирилова) "прво ограничење је постојећи ансамбл", поред, све наглашеније улоге редитеља. 
А, како каже Јежи Гротовски: "Позориште од времена Станиславског - што је јасно сваком ко ову дисциплину третира озбиљно - захтева дуготрајан рад. Ансамбли нису вечни, они умиру." 
Сљедећи лимитујући елемент су материјалне датости и уопште друштвена хијерархија и вриједности, као ријетко када НЕСКЛОНИ позоришту и умјетности уопште.

0
Shares