Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Здравка Шотре “Дневник увреда” – сцена “Петар Кочић”, 29. јануар 2019. године у 19.30 часова. УЛАЗ СЛОБОДАН!
Разговор о филму након пројекције.
Разговор води Славиша Радан, драматург.
Другог јануара ове године, умро је Марко Николић. Већини публике познат по серији “Бољи живот”, једној од најгледанијих југословенских телевизијских серија, Или можда по улози Карађорђа у два пројекта – у телевизијском филму Ђорђа кадијевића “Карађорђева смрт”, а онда и у ТВ серији Ђорђа Кадијевића “Вук Караџић”. Након одлуке да једно вече Филмотеке посветимо Марку Николићу, ниједног тренутка није било дилеме шта приказивати. У оваквом, политички веома турбулентном тренутку нашег друштва, приказивати рецимо “Карађорђеву смрт”, филм са националном тематиком и то још из периода ослобађања од Турака, било би потпуно ван контекста, баш као што су и ван контекста данашње приче о наводној угрожености Републике Српске. Стога се “Дневник увреда”, некако сам по себи намеће, с обзиром да третира 90-е године прошлог вијека које представљају почетак суноврата сваке људскости, тј. почетак потпуног срозавања свих вриједносних критерија, а који су данас, тридесетак година послије, како видимо, сведени на нулу. Управо ово исто констатује и Дуда, лик из филма, а тумачи га покојни Мића Татић: “Ма ово лудо време, уништило је све! И породичне везе, и обавезе, све! Свак само себе гледа.“
„Дневник увреда“ је настао по сценарију Гордана Михића, једног од најпродуктивнијих сценариста српске и југословенске сцене. Мноштво је култних филмова реализовано по његовим сценаријима, а поменућу само неке – „Чувар плаже у зимском периоду“, „Пас који је волео возове“, „Балкан експрес“, „Варљиво лето ’68“, „Заборављени“, Танго аргентино“, „Туђа Амерука“ и многи други. Како се може закључити из ових наслова, јасно је да је Михић у својим причама социјално врло ангажован. Тако је и у „Дневнику увреда“, у коме актери, у изузетно тешким тренуцима који су их задесили, настоје сачувати “достојанство”. Ријеч достојанство није случајно стављена под наводне знаке – желим назначити како је значење те ријечи веома промјењиво, а филм нам то савршено предочава – како се времена мијењају, и сама ријеч камелеонски добија сасвим другачији контекст. А баш је такав случај и са општим тренутком у коме живимо, гдје сваки појам има двије категорије – некад и сад.
Филм је режирао Здравко Шотра, а како се лако може примијетити да се на снимању и није баш много понављало, што значи да је буџет био више него скроман, тако и филм самим собом у потпуности одражава вријеме у коме се снимало (1994), али исто тако и вријеме које третира, а то је година раније – 1993.
У једном моменту, у филму се изговори реченица: „Господин Сушић копа по контејнерима!“
Тада, у вријеме када је суноврат тек отпочињао, таква реченица је представљала нешто застрашујуће и одзвањала је попут најгоре катаклизмичне море, какву само сан може донијети.
А данас? Данас је копање по контејнерима наша свакодневница и скоро да га и не примјећујемо. То би нам требао бити више него очигледан аларм да схватимо да живимо у духовно потпуно осакаћеном друштву. Толико осакаћеном да је скоро било какво дјеловање ван овог алармантног упозоравања, ма колико да је смислено и корисно, у ствари, постало бесмислено. Као што каже Карло, кога игра Власта Велисављевић: „Не могу да ћурличем на виолини док око мене све пропада.“ Или Ана, коју тумачи Вера Чукић: „Не могу више да идем на књижевне вечери. А знаш колико сам то волела. Ниједан уторак нисам пропустила… Сад ми некако све то изгледа апсурдно.“
Стога је и Филмотека у овом тренутку, истовремено и бесмислена али и потребна – да би нас можда пробудила из летаргије у коју смо већина нас запали.
Славиша Радан