XVI Театар фест "Петар Кочић" - селекција

XVI ТЕАТАР ФЕСТ „ПЕТАР КОЧИЋ“
(од 2. до 9. јуна)
 
 
На конференцији за новинаре одржаној данас 11. априла 2013. године у Народном позоришту Републике Српске на Сцени "Петар Кочић" са почетком у 12.00 часова, селектор Мирослав Мики Радоњић саопштио је селекцију овогодишњег XVI "ТЕАТАР ФЕСТА" ПЕТАР КОЧИЋ 2013. Представе које су изабране у селекцију су сљедеће:
 
 
 
 
1. ХНК ИВАН пл. ЗАЈЦ / ХКД ТЕАТАР РИЈЕКА
    ДАБОГДА ТЕ МАЈКА РОДИЛА
    Аутор: Ведрана Рудан
    Редитељ: Татјана Мандић Ригонат
 
 
У сценској интерпретацији романа Ведране Рудан, Тања Мандић Ригонат задржава окосницу емотивне приче о односу мајке и ћерке из једне патријархалне породице, чије су међусобне везе неумитно оптерећене давно прећутаном, али незаборављеном, суровом истином о оцу-насилнику, који је годинама злостављао ћерке. Суочена са духовима прошлости, растрзана између привидног емотивно-брачног раја, оличеног у наизглед идеалном мужу, и психо-терапеутској продаји кипова анђела, с једне, и осећају одговорности према остарелој мајци с друге стране, ћерка у својој шездесетој години, сада и сама у улози мајке, у својеврсној духовито-трагичној исповести, сублимира сву комплексност обичне животне судбине, уоквирене најразличитијим егзистенцијалним екстремима.
 
 
 
2. БОСАНСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ЗЕНИЦА
    ГРЕБАЊЕ или КАКО СЕ УБИЛА МОЈА БАКА
    Аутор: Тања Шљивар
    Редитељ: Селма Спахић
 
 
Трауматична, постратна искуства деце у Босни, крајем деведесетих година двадесетог века, која су истовремено починиоци и жртве насиља, а чији се прави узрочници крију у вишегодишњој националној и верској нетрпељивости, и потпуно урушеном систему друштвених вредности, јесу тема дипломске драме Тање Шљивар. Без непотребних редитељских „егзибиција“ Селма Спахић у пуној мери успева да искористи сву драмску потентност овог текста и успешно усклади глумачке потенцијале ансамбла, градећи представу специфичне, тескобне атмосфере и упечатљивог емотивног набоја. Класичан пример друштвено ангажованог театра, лишеног дневно-политичке баналности и једнодимензионалне површности.
 
 
 
3. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ КИКИНДА
    САВА САВАНОВИЋ – ВАМПИРСКА СИМФОНИЈА
    Аутор: Даница Николић Николић
    Редитељ: Никола Завишић
 
 
Легенда о најпознатијем српском вампиру Сави Савановићу, која је била једна од основних инспирација за стварање духовитог комада, који се поиграва са жанровским, стилским, и уопште традиционалним, литерарним канонима, омогућила је Николи Завишићу да осмисли и, уз свесрдну глумачку подршку, реализује урнебесно смешну, визуелно фасцинантну представу, „са много певања и нешто мање пуцања“. Иако је, пре свега, реч о непретенциозном остварењу чији је превасходни циљ да забави, високи уметнички домети свакако нису изостали, а поједини пасажи доносе праве мале менталитетско-карактерне студије и нескривени иронично-критички однос према историјским, националним и етничким заблудама и самообмањивањима.
 
 
 
4. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ „ТОША ЈОВАНОВИЋ“ ЗРЕЊАНИН
    ЗЛА ЖЕНА
    Аутор: Јован Стерија Поповић
    Редитељ: Егон Савин
 
 
Да један комад који се не убраја у понајбоља остварења утемељитеља савремене српске комедиографије, може савршено да кореспондира са феноменима данашњег времена, а да при томе, није урађена насилна и непримерена актеулизација, одлично показује редитељски приступ Егона Савина у зрењанинској Злој жени. Акцентујући проблем насиља у породици, и његову релативизацију, као и одсуство елементарне комуникације између, по дефиницији, блиских људи, Савин врши жанровско померање ка, условно речено, психолошкој драми, чиме Стеријине смешно-тужне ликове, истанчаном карактеризацијиом, коју доследно спроводе сви глумци, трансформише у емотивно комплексне јунаке.
 
 
 
5. СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ
    ЗДРАВ(0) ЖИВОТ(Е)!
    Аутор: Ли Мекдугал
    Редитељ: Никола Завишић
 
 
Мекдугалов комад, написан крајем деведесетих година прошлог века, по својим се жанровско-стилским одредницама може, сасвим комотно, сместити у драматургију „новог брутализма“, чији су најзначајнији европски представници (Марк Рејвенхил, Сара Кејн, Василиј Сигарев, Маријус фон Мајенбург) у бројним делима проблематизовали судбине јунака са животних маргина, друштвених отпадника, чију су свакодневицу чинили насиље, наркоманија, разбојништва. Оно што донекле издваја драму овог канадског аутора из корпуса сличне поетичке провенијенције, јесте врло рафиниран црни хумор, који нарочито долази до изражаја у експресивном глумачком изразу четворице актера. Вођена неспутаном, уметнички дрском и маштовитом редитељском експликацијом, ауторска екипа представе Српског народног позоришта, изнедрила је сценски ефектно и хвале вредно остварење.
 
 
 
6. ЈУГОСЛОВЕНСКО ДРАМСКО ПОЗОРИШТЕ БЕОГРАД / МЕС САРАЈЕВО
    ЕЛИЈАХОВА СТОЛИЦА
    Аутор: Игор Штикс
    Редитељ: Борис Лијешевић
 
 
У већ препознатљиво сведеном, огољеном редитељском поступку, који се ослања на успостављање особене позоришне знаковности, и ненаметљиву, али ипак, сугестивну сценску сиболику, Борис Лијешевић и овога пута доводи глумце у први план, не занемарујући тематски ниво приче о крвавој бесмислености рата на просторима бивше Југославије, у чијем је средишту потрага изгубљеног уметника за својим правим идентитетом. Без патетике, али са снажном емоцијом, Елијахова столица, у сваком појединачном сегменту и интелигентно решеним драматуршко-сценским детаљима импресионира и плени својом хипнотичком атмосфером, непосредном глумачком грациозношћу и катарзичном енергијом.
 
 
                         
 
Извештај селектора
 
Посао селектора једног угледног позоришног фестивала, подразумева, уз поштовање пропозиција, потискивање сопственог театарског укуса и сензибилитета, како би се међу одабраним остварењима нашле, у уметничко-естетском смислу, најрелевантније представе. Субјективност, наравно, никада није могуће у потпуности искључити, али препознавање различитости позоришног израза, поетичко-жанровских преиспитивања, убедљивог глумачког израза, инвентивног редитељског поступка, и осталих битних елемената позоришног чина, јесу потребни, али понекад се испостави, и недовољни услови које селектор треба да испуни, како би чисте савести могао да свој избор препусти суду стручне и најшире јавности и публике. Након 37 одгледаних представа из Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе, које су конкурисале за XVI Театар фест „Петар Кочић“, с нескривеним задовољством могу да констатујем да је, упркос томе што је ова сезона, у продукцијско-финансијском смислу, најтежа у протеклих десетак година, већина театарских кућа у региону показала невероватну способност прилагођавања крајње рестриктивним условима за нормално одржавање репертоара, али и завидан ниво креативне виталности у не тако скромном броју премијера. С обзиром на утврђене пропозиције фестивала, трудио сам се да одгледам што већи број представа које се темеље на литерарном предлошку, у најширем значењу те речи, од класичног драмског текста, драматизација и адаптација, до остварења која произилазе из документаристичко-књижевне грађе. Акценат је био стављен на ауторе и дела из региона, али сам сматрао да и представе рађене на основу иностраног текста, такође равноправно репрезентују особен  позоришни израз који се негује на овим просторима.
 
Поред шест изабраних представа, овосезонски уметнички врхунци, отелотворени су у Галебу Српског народног позоришта из Новог Сада, Unterstadt Хрватског народног казалишта из Осијека, Зони Замфировој Позоришта на Теразијама (Београд), Одисеју Казалиште Ulysses (Бриони), Атеље 212 (Београд), ГДК Gavella (Загреб), СНГ Марибор, СНП Нови Сад, Театар Навигатор (Скопље) и Стеријино позорје (Нови Сад), чије довођење на било који фестивал представља у организационо-финансијском смислу готово немогућу мисију. Било би неправедно у овом извештају не поменути и значајне стилске, жанровске и репертоарске искораке остварене у представама: Један човек, двојица газда Књажевско-српског театра (Крагујевац),  Отмица и вазнесење Јулијане К. Шабачког позоришта, Три украдена романа Народног позоришта Кикинда, Нигдје никог нема ХНК Мостар, Срце веће од руку Казалишта PlayDrama Сплит и Дјелидба Приједорског позоришта.
 
 
 
Представе које предлажем у селекцију XVI Театар феста „Петар Кочић“:
 
 
1.Дабогда те мајка родила, по роману Ведране Рудан, драматизација и режија Татјана Мандић Ригонат, ХНК Ивана пл. Зајца и ХКД Театар Ријека
 
У сценској интерпретацији романа Ведране Рудан, Тања Мандић Ригонат задржава окосницу емотивне приче о односу мајке и ћерке из једне патријархалне породице, чије су међусобне везе неумитно оптерећене давно прећутаном, али незаборављеном, суровом истином о оцу-насилнику, који је годинама злостављао ћерке. Суочена са духовима прошлости, растрзана између привидног емотивно-брачног раја, оличеног у наизглед идеалном мужу, и психо-терапеутској продаји кипова анђела, с једне, и осећају одговорности према остарелој мајци с друге стране, ћерка у својој шездесетој години, сада и сама у улози мајке, у својеврсној духовито-трагичној исповести, сублимира сву комплексност обичне животне судбине, уоквирене најразличитијим егзистенцијалним екстремима.
 
 
2.Гребање или како се убила моја бака, текст Тања Шљивар, режија Селма Спахић, Босанско народно позориште Зеница, Хартефакт, Битеф театар Београд
 
Трауматична, постратна искуства деце у Босни, крајем деведесетих година двадесетог века, која су истовремено починиоци и жртве насиља, а чији се прави узрочници крију у вишегодишњој националној и верској нетрпељивости, и потпуно урушеном систему друштвених вредности, јесу тема дипломске драме Тање Шљивар. Без непотребних редитељских „егзибиција“ Селма Спахић у пуној мери успева да искористи сву драмску потентност овог текста и успешно усклади глумачке потенцијале ансамбла, градећи представу специфичне, тескобне атмосфере и упечатљивог емотивног набоја. Класичан пример друштвено ангажованог театра, лишеног дневно-политичке баналности и једнодимензионалне површности.
 
 
3.Сава Савановић – Вампирска симфонија, текст Даница Николић Николић, режија Никола Завишић, Народно позориште Кикинда
 
 
Легенда о најпознатијем српском вампиру Сави Савановићу, која је била једна од основних инспирација за стварање духовитог комада, који се поиграва са жанровским, стилским, и уопште традиционалним, литерарним канонима, омогућила је Николи Завишићу да осмисли и, уз свесрдну глумачку подршку, реализује урнебесно смешну, визуелно фасцинантну представу, „са много певања и нешто мање пуцања“. Иако је, пре свега, реч о непретенциозном остварењу чији је превасходни циљ да забави, високи уметнички домети свакако нису изостали, а поједини пасажи доносе праве мале менталитетско-карактерне студије и нескривени иронично-критички однос према историјским, националним и етничким заблудама и самообмањивањима.
 
 
4.Зла жена, текст Јован Стерија Поповић, режија Егон Савин, Народно позориште „Тоша Јовановић“ Зрењанин
 
 
Да један комад који се не убраја у понајбоља остварења утемељитеља савремене српске комедиографије, може савршено да кореспондира са феноменима данашњег времена, а да при томе, није урађена насилна и непримерена актеулизација, одлично показује редитељски приступ Егона Савина у зрењанинској Злој жени. Акцентујући проблем насиља у породици, и његову релативизацију, као и одсуство елементарне комуникације између, по дефиницији, блиских људи, Савин врши жанровско померање ка, условно речено, психолошкој драми, чиме Стеријине смешно-тужне ликове, истанчаном карактеризацијиом, коју доследно спроводе сви глумци, трансформише у емотивно комплексне јунаке.
 
 
5.Здраво(о) живот(е)! текст Ли Мекдугал, режија Никола Завишић, Српско народно позориште Нови Сад
 
 
Мекдугалов комад, написан крајем деведесетих година прошлог века, по својим се жанровско-стилским одредницама може, сасвим комотно, сместити у драматургију „новог брутализма“, чији су најзначајнији европски представници (Марк Рејвенхил, Сара Кејн, Василиј Сигарев, Маријус фон Мајенбург) у бројним делима проблематизовали судбине јунака са животних маргина, друштвених отпадника, чију су свакодневицу чинили насиље, наркоманија, разбојништва. Оно што донекле издваја драму овог канадског аутора из корпуса сличне поетичке провенијенције, јесте врло рафиниран црни хумор, који нарочито долази до изражаја у експресивном глумачком изразу четворице актера. Вођена неспутаном, уметнички дрском и маштовитом редитељском експликацијом, ауторска екипа представе Српског народног позоришта, изнедрила је сценски ефектно и хвале вредно остварење.
 
 
6.Елијахова столица, по роману Игора Штикса, драматизација Дарко Лукић, режија Борис Лијешевић, Југословенско драмско позориште Београд, MESS Сарајево
 
 
У већ препознатљиво сведеном, огољеном редитељском поступку, који се ослања на успостављање особене позоришне знаковности, и ненаметљиву, али ипак, сугестивну сценску сиболику, Борис Лијешевић и овога пута доводи глумце у први план, не занемарујући тематски ниво приче о крвавој бесмислености рата на просторима бивше Југославије, у чијем је средишту потрага изгубљеног уметника за својим правим идентитетом. Без патетике, али са снажном емоцијом, Елијахова столица, у сваком појединачном сегменту и интелигентно решеним драматуршко-сценским детаљима импресионира и плени својом хипнотичком атмосфером, непосредном глумачком грациозношћу и катарзичном енергијом.
 
 
У Новом Саду, 5. априла 2013.                            Мирослав Мики Радоњић
 
 
 
 
                              
 


Add this to your website

Репертоар

  

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt