Критика представе "Усамљени Запад" након наступа у Русији

 
Запис са округлог стола након извођења представе „Усамљени Запад“ на „Трећем фестивалу Мартина Мекдоне“ у граду Перму, у Руској Федерацији.

Што се тиче представе „Усамљени Запад“ у продукцији Босне и Херцеговине, жири је био одушевљен самом глумом. „Као редитељ ћу рећи - сјајна подјела" Снажна размјена енергије између сцене и публике“, изјавио је позоришни педагог Виктор Шрајман. Његово мишљење подржала је и позоришна критичарка Анастасија Јефремова: „Прича је јасна, прецизна, минималистичка. Просто је изванредна подјела улога, сваки глумац је на свом мјесту“.

 
Критика представе „Усамљени Запад“

 
НИСМО СПОСОБНИ ДА ПРАШТАМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Народно позориште Републике Српске постоји већ 80 година, основано је 1930. године Уредбом Краљевске управе у Бањој Луци за посебну мисију, а ове године први пут гостују на фестивалу са представом „Усамљени Запад“ Белинде Божичковић. Веома топла атмосфера на сцени. Заиста невјероватно ‒ као да се све дешава у Босни и Херцеговини. Али све ово није због сценографије и осјећаја, него много више ‒ можда овај јужњачки колорит тако невјероватно открива сјеверног и кишовитог Мекдону? Или је утицало и то што је редитељ Белинда Божичковић ‒ жена? Иако су јутрос на прес-доручку глумци говорили да током процеса рада на представи њихов циљ није био да нагласе управо женски поглед на ову причу. Можда се та мекоћа нехотице појавила? Али, да ли је мекоћа? Вален и Колеман су браћа. И срећни су. Не сувише, али једноставно срећни јер су живи, јер су остали дјеца у души. И сигурно због још неких невјероватних разлога. И овај спој такве лакоће и љубави према животу, мада неспретно и деструктивно изражене, заиста шокира када се одједном мијења, а иза огромне забаве је несвјестан и неподношљив терет послије убиства свог оца на изненада окамењеном братовом лицу.
 
Глумац Данило Керкез игра улогу Валена: „Главна тема представе је праштање. Ми нисмо способни да праштамо једни другима. То је оно што је Белинда (редитељ) сигурно хтјела да стави у први план ‒ емпатију између двојице људи, без обзира на све болести и тешкоће. А нама данас недостаје осјетљивости, те емпатије, сада нисмо способни за тако нешто. Не умијемо истински праштати, нико нас томе не учи и због тога не успијевамо бити срећни“. Ово је до сада прва представа на фестивалу, гдје према тумачењу редитеља, које видимо на сцени, Отац Велш и браћа нису различити или не разумију једни друге ‒ они живе у различитим стварностима. Осим тога, Отац Велш живи у некој својој стварности. И кога он у том случају представља? Да, свијет у којем живимо до сада није зрелији од дјетета од 5-6 година, али зар питање преживљавања у њему зависи само од тог степена ироније и самоироније за који је човјек способан? Тада Отац Велш постаје не „зрачак свјетлости у мрачном царству“, него појава у овом експерименту Мекдоне. Закони „дјечјег свијета“ бивају сувише окрутни за Оца Велша, а његова жртва остаје не само несхватљива за браћу, него је и спаљена јер у томе нема трагедије. То је живот који се не може измјерити чак ни Библијом, а камоли да то може учинити један свештеник. Може се рећи да је то животињски свијет, али он због тога не губи своје право на постојање, како се испоставило у представи из Босне и Херцеговине.

Превод: Наташа Кецман


Add this to your website

 

                                             

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

 

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt