Златно доба Бана Милосављевића

Др Љиљана ШЕВО, историчар умјетности

 

ЗЛАТНО ДОБА БАНА МИЛОСАВЉЕВИЋА *

 

          Проучавање историје стваралаштва, историје уопште, понекад доводи у недоумицу - да ли је оно што седесило посљедица општег стања у некојљудској средини уодређеном времену, или се то "нешто" десило захваљујући изузетној надарености, способности и моћи појединца? Да ли за ненадмашену класичну љепоту Акропоља треба захвалитисвеопштем полету атинског друштва након побједа над Персијанцима илиенергичној, визионарској личности Перикловој? У коликој мјери су највећа ликовна и литерарна достигнућа ренесансе била плод на дрвету економскогпрепорода друштва, а колико су зависила од двије-три личности из фирентинскебанкарске породице Медичи?

          Крајем треће деценије ХХ вијека Бања Лука је имала све предуслове за општи стваралачки полет. Послије вијекова робовања под исламском и деценија под католичким окупатором, коначно слободан, са привредом у снажном успону и консолидованим грађанским друштвом, овај град је био спреман да процвјета. Спретност и одважност српских трговаца и занатлија током стољећа које је претходило, обезбиједила су им моћан капитал, а знатижеља и отвореност према новом и бољем, уз висок степен естетких амбиција, начинили су их носиоцима прогреса на свим фронтовима живота.

          Градња монументалног храма у срцу града била је први корак у остварењу нагомиланих потенцијала. Први већи градитељски подухват у Бањој Луци након Првог свјетског рата, изградња Саборне православне цркве у центру града, 1925. године, био је више од градитељског подухвата. Ангажовање уваженог пројектанта из Београда, опредјељење за стил којим се настојао оживјети национални архитектонски израз, повјеравање израде унутрашње декорације цркве и иконостаса најславнијим сликарским именима тог времена, међу којима је био и Јован Бијелић - све су то потези са вишеструким посљедицама. Избор најбољих престоничких аутора и примјена најактуелнијих стилских кретања постаће образац у приступу сличним пословима. Истовремено, реализација Саборне цркве иницираће даљу изградњу околних простора, посебно у периоду Врбаске бановине.

          Остаје отворено питање: да ли би све наведене претпоставке биле тако раскошно реализоване да се није појавила условима дорасла личност - бан Врбаске бановине Светислав - Тиса Милосављевић. Непосредно по доласку у Бању Луку бан Милосављевић је запазио да "... је Бањалука стара варош са широким и лепим улицама, али неизграђена..."

          Бан Милосављевић имао је проницљиво око, способно да уочи богатство зеленила градских алеја посађених неколико деценија раније и да дјело својих претходника крунише једним централним и типично урбаним хортикултурним рјешењем. Тако је 1930. године оформљен градски парк, на мјесту на којем се налазило старо турско гробље. Симетрично ријешен, у стилу француских паркова, са централно постављеном фонтаном, парк је, како доликује, добио клупе, столице и ограду, засађено је дрвеће, украсно грмље и цвијеће, подигнута зграда Музичког павиљона у којем је недјељом свирао војни оркестар, а двије године касније, 1932, у парку је постављен споменик Петру Кочићу.

          Осјетивши потребу за изградњом репрезентативног градског центра, овај енергични и предузетни ктитор модерне Бање Луке није оклијевао. У својим мемоарима бан Милосављевић каже: "Тешкоће су биле велике, скоро несавладиве: није било ни земљишта, ни пара, ни плана, а ни првог поимања каква зграда управе треба да буде. Но... Противу сваких очекивања и највећих оптимиста ... ударени су и прошлог лета освећени темељи Банске управе у Бањалуци..."

          То ће бити импулс за касније остварено симетрично рјешење трга, на чијим рубовима настају здања Банске управе и Банског двора, што ће имати даље рефлексије на формирање сусједних блокова. Два масивна објекта, градитељска остварења посебних вриједности, објединила су стилске елементе класицизма и средњевјековне српске архитектуре. Изнад улаза у Бански двор постављене су по двије слободно стојеће скулптуре - женске фигуре, персонификације Југославије, опет врхунска умјетничка остварења тада најчувенијег српског скулптора, Ђорђа Јовановића.

          Зградом Банског двора започела је изградња новог градског блока, који је 1934. године својим габаритом заокружио објекат Народног позоришта - првобитно Дома краља Петра. Позориште је отворено 1930. године у кући Рудовића у данашњој Улици бана Милосављевића. У извјештају о отварању Народног позоришта бан Милосављевић је написао: "Најтеже је било решити питање позоришне зграде...Избор је пао на велику дворану Соколане, која је по својим димензијама и пространости једина могла да дође у обзир." За смјештај Позоришта извршена је рестаурација овог објекта. Посебно репрезентативно је била уређена сала - зидови су били осликани декорацијом са стилизованим биљним мотивима. Дворана с балконом примала је 400 гледалаца. Данас се у овој згради налази биоскоп Мултиплекс "Козара"(са пет сала). Свечана премијера у позоришту, уз говоре самог бана и високих званица, одржана је 2. септембра 1930. године, а на репертоару су били Нушићев "Хаџи Лоја", Одавићеви "Хеј, Словени" и Швабићев "Повратак". У првој и другој сезони позориште је приредило 632 представе. Позориште је пресељено у нову, намјенску зграду 15. октобра 1934. године. Наиме, друштво "Змијање" дало је иницијативу за изградњу Дома краља Петра I Великог Ослободиоца.  На земљишту уступљеном од градске општине, у периоду од августа 1933. до септембра 1934. године, према пројекту инж. Јосифа Голднера, изграђена је зграда у којој су били смештени позориште, музеј, друштво"Змијање", КАБ, а од 1935. године и Народна библиотека са фондом од 6000 књига.

            Личност са цјеловитом визијом, бан Милосављевић, умио је да повеже своје задужбине општим духом културног полета. Након откривања споменика Петру Кочићу 1932. године у позоришту је одржана свечана академија и одигран Кочићев"Јазавац пред судом". Била је то посебна прилика за обједињавање задужбинарских заслуга, а најприкладније мјесто за ту синтезу био је управо театар.

            Зграда позоришта из 1934. године је репрезентативно јавно здање, стилски одређено елементима Баухауса, али уз задржавање неких одлика неокласицизма. Излазећи дужим странама на двије улице - Улицу краља Петра I Карађорђевића, некадашњи Царски друм, и на улицу која данас носи Милосављвићево име - зграда позоришта диспозицијом представља својеврсну угловницу. Њен угловни карактер није наглашен, будући да је централно прочеље обухваћено са бочних страна полукружним сегментима који ублажавају ту угаону карактеристику диспозиције објекта. Бочне стране имају, за модерну архитектуру карактеристичне, вертикалне нагласке, док је зидно платно издијељено једноставним низовима прозора приземља и спрата, чија се хоризонтала измирује са вертикалом над бочним улазима. Најуочљивији елементи класицизма - тријем на канелираним стубовима и забат над њим - дају репрезентативност главном улазу на прочељу. Еклектика је заокружена примјеном фолклорних мотива на рељефима постављеним у правоугаоним пољима симетрично с обје стране улаза. Ангажујући за израду ових рељефа Драгутина Инкиострија, бан Милосављевић је остао досљедан принципу примјењиваном при градњи јавних бањолучких зграда још од Саборне цркве, принципу одабира еминентних стваралаца као гаранције за квалитет нарученог посла.

            Зградом позоришта бан Милосављевић заокружио је цјелину осмишљеног градског језгра, у коју ће се 1936. године укључити још и Хипотекарна банка, чиме је просторна цјелина центра Бања Луке била употпуности уобличена, као средиште које дјелује као јединствен урбанистички корпус.

          Нешто раније, 1932. године, настали су објекти Хирургије, Офтамологије, Хигијенског завода, све у стилу модерне, формирајући својеврсни болнички комплекс. Бан Милосављевић заслужан је и за изградњу чиновничких павиљона, зграда чврсте форме, једноставно модерног изгледа, а за чиновнике је у центру града 1934. године подигнут још један стамбени објекат, савремен и репрезентативан. Исте године кад и Позориште, подигнута је и монументална зграда Соколског дома, савременог концепта, са кафаном, рестораном, кухињом, биоскопом, салом,трговинама у приземљу.

          Оснивање Позоришта и градња посебног театарског здања не могу се одвојити од осталих задужбина бана Милосављевића. Зато је казивање о позоришту само фрагмент једне веће приче, која изгледа као бајка о срећним временима и добром владару. Ни седам деценија послије златног доба у којем настаде Позориште није превазиђена неодољива лепота двораца из те бајке.**

 

_______________________________

*   Текстје преузет из позоришне монографије "70 сезона", Народно позориштеРепублике Српске,

     БањаЛука, 1999. (стр. 12 – 15).

** Питање постављено на почетку текстани у овом примјеру неће добити само један одговор.

 


Add this to your website

 

                                             

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

 

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt