ПРОЈЕКЦИЈА ФИЛМА "ВЈЕШТИЦЕ" У НПРС

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију документарно-играног филма Бењамина Кристенсена, "Вјештице" – сцена “Петар Кочић”, четвртак 8. фебруар 2018. године у 19.00 часова (улаз са бочне стране).

УЛАЗ СЛОБОДАН!

Разговор о филму након пројекције.

Разговор води Славиша Радан, драматург.

Филм „Вјештице“ је ауторски пројекат данског режисера прве половине XX вијека, Бењамина Кристенсена. Представља његово лично истраживање историје прогона вјештица. Материјал је прикупљао са разних страна, између осталог, користио је спис „Историја обичаја“, историчара и сакупљача, Едварда Фукса, као и спис „Маљ за вјештице”, објављен 1486. године - теолошко дјело двојице доминиканаца (Хенрика Инститориса и Јакова Спренгера) које говори о свијету чаробњаштва и у коме се износи читав један тада створени систем поступања са вјештицама. У уводу „Маља за вјештице” налази се текст папинске буле (папе Иноћентија VIII из 1484. године), која је поставила темеље за прогон вјештица. У посљедњем дијелу књиге набрајају се правила и процедуре за суђење оптуженима. Данас се ова књига сматра једним од најизопаченијих писаних дјела уопште. Довела је до појаве можда и најмонструозније људске дјелатности икад виђене. Сам филм се углавном бави вјештичарењем из времена када је папа послао путујуће инквизиторе у Њемачку. Свештенички сталеж је у то вријеме важио за најобразованији – називали су их ученим људима. Нарочито оне максимално подобне унутар строго устројене црквене хијерархије. У филму им је посвећена реченица коју упућује једна од оптужених: „О, ви учени људи! Како можете очекивати од мене да признам нешто што није истина?“ А један од начина на који су ти „учени“ доказивали нечију кривњу, изгледао је овако – жена је прво везивана (на посебан начин), а затим је слиједило спуштање у воду. Уколико би успјела испливати, бивала би извучена из воде и спаљена, а у случају да се удави, учене судије би захваљивале Богу за њезину невиност. Надаље, ако оптужене не би плакале, то је био доказ да су у савезу са ђаволом. У супротном, кад би плакале, биле би оптуживане да се потајно мажу пљувачком и тако лажирају сузе. Ако би неко покушавао да брани оптужене или просто да одбије свједочити да је неко вјештица, бивао би и сам оптужен. Исто га је чекало и ако се успротиви хватању вјештица. Тако је у сваку људску радњу могло бити учитано вјештичарење, поготово ако је то неком било у интересу. Страх је нарочито био присутан у самостанима - доводио је његове становнике до очаја, па би неријетко и читав самостан био захваћен лудилом. Наравно, нису оптуживани богати и утицајни људи. Потенцијалне вјештице (ако изузмемо оне које су страдале због своје изузетне љепоте), већином су биле старе и сиромашне жене из редова оних које би црква „помагала“ дајући им смјештај у оквиру неких својих простора – ту функцију данас имају старачки домови. Кристенсен је ову ситуацију прокоментарисао повезујући је са својим временом (двадесете године XX вијека): „Више не спаљујемо наше старе и сиромашне. Али, зар се не дешава да они веома често горко пате?“ Ова констатација је више него тачна - и за његово, а поготово за наше вријеме, тј. XXI вијек. У ствари, увијек када је негдје присутан сурови капиталистички начин расподјеле ресурса.

Узмимо примјер нашег доба - ко је данас у могућности да себи обезбједи старачки дом? Можда сиромашни? Или они просјечне пензије? Одговори су, наравно, у оба случаја негативни. Па, чини ли нам се онда да је данас овај сегмент социјалне бриге много лошије рјешен од оног средњевјековног? Упркос томе што нам већина партија у називу има ријеч „социјално“? Поменули смо ко су били „учени“ људи мрачног средњег вијека - они који су себи давали за право да у име црквене институције оптужују и осуђују оне које су прије тога „збрињавали“. А знамо ли ко су они данас? Знамо ли ко се данас проглашава „ученима“, а по потреби можда и самим судијама? Опет су то подобни. И опет унутар озваничених институција – овај пут академске заједнице. А њихов степен учености? Па... чини се да је на нивоу њихових колега из времена лова на вјештице – када је вјештичја хистерија харала гдје год се учене судије појаве. Хара она и данас, само у другом облику и прикривено - у рукавицама. У сваком случају, у размаку од неколико вијекова, преко 8 милиона жена, мушкараца и дјеце, спаљено је. Тако нам је филм, осим што је понудио заиста квалитетну реконструкцију “прогона вјештица”, бацио у лице нашу људску природу - њезино сујевјерје, окрутност и лијеност за стицањем знања. Али нам и дочарао атмосферу параноје, стално присутне због немогућности утицаја на ток збивања. И дан данас познат осјећај, зар не? Након свега реченог, судбина једног оваквог филма лако се дала наслутити. Већ по објављивању, 1922. године, цензурисан је, а у много земаља и потпуно забрањен. Али је зато један је од првих филмова који је међу надреалистима стекао култни статус.

                                                                                                                                                                                                                                                                           Славиша Радан
www.slavisaradan.weebly.com


Add this to your website

Репертоар

 

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt