Потрага за слатком илузијом стварности

Младен Шукало, театролог*

 

 

 

 
**ПОТРАГА ЗА СЛАТКОМ ИЛУЗИЈОМ СТВАРНОСТИ

 

 

 

Смјена епоха и вијекова увијек су наговјештавале да ће нешто и да се деси са позориштем. Међутим, оно се стално одупирало свим ударима не мијењајући своју природу. А његова природа је записана у умјетничком чину који се заснива на илузији, на грађењу илузије чак и онда када је покушавају демистификовати или рушити, као што је чинио почетком овог вијека Луиђи Пирандело.

 

Није се само он играо с илузијом. Њене природе су били свјесни и стари Грци из чије културне колијевке израста и данашње схватање позоришта и позоришне умјетности.Та илузија је у природи сваког човјека. И због тога позориште опстојава. Ми прихватамо сваку понуђену илузију: чим се угаси свјетло у сали, подигне завјеса и упале рефлектори, заједно с глумцима или Хамлетима, Офелијама, Кир Јањама, Бановић Страхињама, Давидима Штрпцима улазимо у ону нестварну стварност за којом сви скупа чезнемо и проживљавамо неки други живот, који нам се само једном додјељује и зато нас чудесним магнетизмом привлачи да га поново тражимо. И да му се поново враћамо.

 

На прагу новог миленијума суочавамо се са низом питања која нису више само умјетничка, већ су прије свега технолошка, културолошка, цивилизацијска. Та размеђа је постала метафором или оградом помоћу које преиспитујемо више себе него оно што је створено у овом вијеку, односно једном или оба истичућа миленијума након Христа. Боље рећи, то преиспитивање је увијек ишло ка томе да увидимо, да одбранимо или обезбиједимо своје мјесто унутар оних вриједности којим смо се наводно руководили. Иста ствар је и са позориштем и позоришном умјетношћу.

 

Седам деценија постојања и рада бањалучког позоришта, позоришта које је својим именом увијек претендовало да буде позориште једне регије, а не једног града (Народно позориште Врбаске бановине, Народно позориште Босанске Крајине, Народно позориште Републике Српске), указују на потребу да се, напокон, поставе суштинска питања како његовог егзистирања као институције од посебног друштвеног интереса тако и као куће умјетности око које би требало да се окупљају различити умјетници, од књижевника преко ликовних стваралаца до музичара.

 

У нашој култури “народно позориште“ је требало да буде репрезент оног што се сматрало “државном умјетношћу“, односно да оно својом активношћу профилише суштину националне културе. Тиме су такве институције у неку руку требале да буду кључни арбитар не само у домену позоришне умјетности већ и других аспеката умјетничког исказа који је на било који начин у додиру са позориштем.

 

С друге стране, “народно позориште“ би својим критеријима морало, код дефинисања програма, водити рачуна о низу аспеката који се морају задовољити: на првом мјесту је његовање домаће и свјетске баштине, на другом је његовање свих жанровских облика, а потом слиједе други захтјеви као што је и његовање савремених драмских токова. То није схематизам који се једном постави и онда попуњавају празне рубрике. Ако се управо погледа протеклих седам деценија бањалучког позоришта, уочиће се различите претензије како управника, драматурга тако и, додуше посердно, глумачког ансамбла, које су се мијењале у различитим правцима. Јасно је само да није одњеговано глобално стилско опредјељење по којем би оно могло да буде препознатљиво унутар екс-југословенског глумишта (између два свјетска рата или након 1945. године). Недостатак стилског јединства условили су различити фактори, с једне стране различита хтијења појединих генерација, а с друге стране као објективна чињеница, условно речено вањске околности, од моћи и састава ансамбла до самог друштвеног амбијента.

 

Тако, на примјер, када је ријеч о домаћем драмском стваралаштву, Боривоје Недић (преводилац и приређивач сабраних дјела Виљема Шекспира), један од управника бањалучког позоришта, истицао је у неколико наврата да свако позориште, односно позоришни живот, своју пуну афирмацију досегну онда када се одњегује властити аутор, аутор из своје средине, јер се само тако употпуњује она спрега између сцене и гледалишта коју привидно дијели позоришна завјеса. То на овим просторима потврђује скоро култно извођење Кочићевог “Јазавца пред судом“, гдје је неколико деценија лик Давида Штрпца тумачио Владо Зељковић.

 

Било је покушаја у овом позоришту да се открију домаћи драмски писци: прије Другог свјетског рата су, рецимо играни комади Стевана П. Бјеловука (Врбашанка), Милорада Костића (Из нашег вилајета) те Расима Филиповића (Откако је Бања Лука постала), а послије рата извођени су драмски текстови Д. Мажара, Н. Кољевића, У. Ковачевића, Ј. Спреме, Р. Рисојевића, И. Бекрића, И. Хорозовића. Такође, у том аспекту су значајне врло честе адаптације прозних остварења Петра Кочића, Бранка Ћопића или Младена Ољаче, као и извођења драмских остварења тренутних чланова умјетничког ансамбла (Душан Ђ. Цветковић, Радослав Веснић, Раде Прегарц, Лојзе Штандекер). Међутим, све се увијек завршавало на покушајима. Локални колорит једном позоришту може да обезбиједи локални писац, а за седам деценија, ни један бањалучки књижевник није остао трајно везан за ову институцију: одговоре за ово би требало тражити на обје стране, како би се од локалног преко општенационалног могло доћи до универзалног, на онај начин како су локални, национални и универзални били грчки трагичари и комедиографи, или Шекспир, или Молијер, или Расин, или Шилер, или Ибзен, или Чехов, или Брехт, или Бекет, или Држић, или Стерија, или Нушић, или Душан Ковачевић...

 

Ипак, ни у једном тренутку се не смије заборављати да се, прије оснивања Народног позоришта Врбаске бановине, не може говорити ни о каквој позоришној традицији у Бањој Луци нити у Босанској Крајини. Спорадична гостовања путујућих позоришта скоро да нису оставила никаквог трага у смислу да се родила потреба да повремене аматерске (дилетантске) представе прерасту у организованије дјеловање и окупљање.

 

Други битан аспект у развоју позоришне умјетности су редитељи. Из данашње перспективе гледано, тешко ће се досегнути вријеме када су на бањалучкој сцени дјеловали као редитељи Александар Верешчагин, Александар Цветковић и Васа Косић, јер је тада овдашњим просторима провијавао најмодернији дух европских театарских дешавања не само по реализованим представама већ и по начину позоришног мишљења. Истина и касније је било значајних редитеља и још значајнијих представа, али све се то растакало у једно другачије конципирање друштвене улоге позоришта, поготово што, од времена када је управљао Предраг Динуловић, није више било редитеља који је трајно везан за Бању Луку (у смислу да је стално запослен), иако се у неколико задњих деценија доста Бањалучана школовало, а потом и афирмисало као позоришни редитељи.

 

Позориште не може да опстојава без глумца: иако је ова изјава отрцана, она се мора поновити, јер је низ глумачких великана југословенског глумишта своју афирамцију или стицало или потврђивало на овдашњој сцени. Не мисли се на оне глумце који су гостовали у појединим представама већ на оне који су својим квалитетима омогућавали реализацију трајније репертоарске политике. Како данас играти једног Хамлета ако у ансамблу нема глумца који може, у свим аспектима, да одговори захтјевима текста и драматургије коју је Шекспир понудио? Како припремати друге представе, ако се у постојећем ансамблу не могу направити одговарајуће подјеле у представама гдје се појављују ликови од стараца и старица до младића и дјевојака? О специфичностима стила да се и не говори. А позоришни стил почива управо на глумачком занату и у глумачкој умјетности. Раздвојеност занатског и умјетничког у позоришту се почела заборављати.

 

Када је оснивано позориште у Бањој Луци, задовољени су сви нужни критеријуми свеукупног позоришног живота. Од прве изведене представе на дјелу је била и позоришна критика. Ње данас нема. Заправо нема је читаву деценију. А када ње, као укупног рефлекса позоришног живота, нема – мора се запитати на којем је умјетничком нивоу позориште: квалитетан позоришни рад не пуни само позоришну салу већ нужно рађа и критичара.

 

Као општенационална институција, позориште својом синкретичном природом мора да буде огледало свега оног што се у једном друштву догађа. Оно осликава својим постојањем и кризе и успјехе, било да на те осцилације директно одговара, било да се оне посредно или непосредно уплићу у само његово фукционисање. Поред тих општих осцилација што се манифестују у постојању позоришта, и оно само је подложно властитим, само њему особеним осцилацијама. Неки театролози тврде да свако позориште има своје амплитуде раста које трају од осам до десет година, након чега наступају периоди опадања, односно стагнирања, рјеђе задржавање досегнутог умјетничког нивоа. Такве успјешне периоде бањалучког позоришта биљежимо у вријеме умјетничког руковођења Васе Косића и Боривоја Недића (прије Другог свјетског рата), затим у периоду од средине педесетих до средине шездесетих година када су умјетнички руководиоци и директори позоришта били Радослав Веснић, Драго Мажар, Фердо Делак и Предраг Лазаревић, те седамдесетих година када су на челу ове институције, у различитим улогама, били Предраг Динуловић, Фрањо Петрушић и Богдан Јерковић. Задржавање достигнутог нивоа или очигледан пад квалитета у вријеме када су на челу ове куће били неки други руководиоци (административни или умјетнички) само потврђује тезу о позоришном трајању као низу успона и падова.

 

Наравно да се сви поменути и неспоменути периоди осликавају кроз различите интенције и усмјерености репертоарске политике, али је јасно да у свему овом недостаје једна свестранија анализа свих аспеката позоришног дјеловања а на основу које би се могао створити оквир за задовољење свих суштинских аспеката за нормално функционисање овакве институције чији стил, као одраз средине у којој дјелује, намеће правце по којима се може и треба да развија.

 

Овакво процјењивање рада бањалучког позоришта у историјској перспективи могло би да наговијести могућност успона ове институције. Али, та перспектива или боље рећи историјске околности саме по себи нису довољне да би једно позориште доживјело успон. Успону позоришта је потребна општа клима око позоришта, затим његов најнужнији материјални и кадровски статус, као и одговарајућа умјетничка политика саме институције. Мора се признати да у посљедњој деценији ни један од ових елемената није био на завидној висини да би се обезбиједила суштинска позоришна функција куће која посједује епитет “народна“.

 

Некада је на овој сцени бивало по четрдесетак премијера, па се то смањивало на минимум, али због измијењених и друштвених и културних и политичких и умјетничких околности. Више нема ни ансамбла који броји више од тридесет-четрдесет глумаца, нема више ни онакве атмосфере, боље рећи позоришног живота, што би могли апсорбовати више од десетак премијера. Као што нема ни других потребних услова да се на ширем простору, ван Бање Луке, могло организовати стотињак и више изведби.

 

Нови миленијум ће свакако тражити одговоре на сва ова питања која су начелно дотакнута, као и на она која можда у овом тренутку измичу из видокруга. Оног тренутка када буде основа сваког разговора свијест о томе да је позоришна умјетност колективни чин, онај колективни чин који искључиво и једино почива на индивидуалним вриједностима, моћи ће да се очекује покретање с мртве тачке.

 

Неки предуслови за другачије функционисање позоришног живота око Народног позоришта Републике Српске већ се назиру (Академија умјетности са драмским, ликовним и музичким одсјецима, Филозофски факултет, Академија наука и умјетности РС), али осека у укупном културном животу тиме још битније није измијењена. Јер четири премијере у једном националном позоришту само су нужно зло које може тренутно да обезбиједи преживаљавање у којем се ништа суштински не може промијенити на умјетничком плану. Чак евентуални схематизам репертоарске политике којим би се задовољавали основни аспекти дјеловања институције прије може да буде замка него оправдана тежња за умјетничким профилисањем властитог стила.

 

Другачије речено, док не буде квалитетног ансамбла са више од тридесет глумаца, док не буде минимум десетак премијера, те док ово позориште не буде имало на репертоару писце из властите средине, неће бити суштинских предуслова за стварање позоришне особености Народног позоришта Републике Српске, односно оног позоришта које би било по мјери становника и Бање Луке и Републике Српске.

 

И тек тада ће моћи да се поведу и разговори о томе какве би могле да буду путање развоја или какав је неопходан умјетнички профил националне институције од посебног друштвеног значаја, а што би увијек морало да буде исходиште једног периода какво је обиљежавање седам деценија трајања.

 

*Аутор је магистар књижевноисторијских наука са Филозофског факултета у Бањој Луци и предсједник Управног одбора Народног позоришта РС.

 

**Текст је преузет из позоришне монографије “70 сезона“, Народно позориште Републике Српске, Бања Лука, 1999. (стр. 16 – 18). 


Add this to your website

 

                                             

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

 

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt