ПРОЈЕКЦИЈА ФИЛМА "ДОРУЧАК КОД ТИФАНИЈА" У НПРС

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Блејка Едвардса "Доручак код Тифанија" – сцена “Петар Кочић”, петак, 19. јануар 2018. године у 19.00 часова (улаз са бочне стране).

УЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН!
 
Разговор о филму након пројекције.
 
Разговор води Славиша Радан, драматург.

„Доручак код Тифанија“, кратки роман Трумана Капотеа, изашао је 1958. године. Постао је најпродаванији роман у САД-у, што у данашњем времену вјероватно не би била нека посебна препорука. Али те 1958. ова информација је имала посве другачије значење. Само три године касније, глумац, писац и режисер, Блејк Едвардс (широј публици најпознатији по режији филмског серијала „Пинк Пантер“), направио је, по Капотеовом роману, истоимени филм. Сам Капоте (1924-1984), био је веома необична личност неприкосновене храбрости, поготово за вријеме у којем је живио – уз веома пискав глас и изразито феминизирано понашање, није ни скривао везу са мушкарцем отворено се декларишући као хомосексуалац. Уз то је имао веома снажан карактер - био је изразито интелигентан, својим духовитим, често циничним коментарима привлачио је много пажње у јавности, али је и боловао од типичних слабости попут јако изражене, нескривене жеље да постане дио монденских кругова. Вјероватно зато што је сматрао да би његов улазак у „елитно друштво“ смањио стално присутну муку због своје различитости. Међутим, свијет декаденције му, наравно, није могао помоћи - потонуо је у алкохолизам и све се завршило смрћу усљед карцинома јетре.
 
Његова склоност монденским круговима, нарочито се види у „Доручку код Тифанија“. Такође се одмах примјећује колико добро Капоте познаје жене - између осталог, општепознато је његово пријатељство са књижевницом Харпер Ли, које отпочиње још у њиховом раном дјетинству. Стога је и могао да створи особу попут Холи (главни лик "Доручка код Тифанија") - засигурно један од најженственијих и најинтригантнијих женских ликова икад виђених на филмској траци. Дакле, у средишту приче је изузетно згодна али и нестална Холи Голајтли (игра је Одри Хепберн), која се, обожавајући скупе изласке, креће управо међу богатим монденским лицима. Све вријеме она тражи „мјесто“ којем ће припадати, а њен симбол за такво мјесто је раскошна драгуљарница Тифани: „Не знам гдје је то, али знам како изгледа. Као код Тифанија!“ Као да то „мјесто“ тражи у неком конкретном појму попут раскошне виле, или барем у полуконкретном – уз неког богаташа изразито дубоког џепа. Помисао да се „тражено мјесто“ можда налази уз мушкарца који је, на жалост, сиромашан, њен рацио одбацује од самог почетка. Да се људи временом мијењају, то знамо - у филму је то симболично показано преко промјене имена. Притом се под мијењањем углавном мисли на сазријевање, па самим тим и на јачање човјекове инвидуалности чиме се постиже и већи степен самосталности, тј. самосталног доношења одлука.
 
Зато филм понајвише говори, са једне стране, о очувању људске индивидуалности, а са друге стране, о нашем припадању некоме. Ово друго, у ствари, представља давање једног дијела себе или себе у потпуности. на посједовање другоме. Тако се јављају двије супростављене позиције које је можда и немогуће помирити - једну заступа Она (Ником нећу допустити да ме стави у кавез. Ником не припадамо. И нико не припада нама. Не припадамо ни једно другом.), док другу заступа Он (Људи припадају једно другом јер то је једина могућност за срећу.). Филм, визуелно веома лијеп, за шта је заслужна фотографија Франца Планера, препуна лијепих боја, као и лијепих модних креација које носи непоновљива Одри, и која филму даје можда и пресудни печат. Она неодољиво зрачи сваким својим покретом, немогуће је не уживати у њеној крхкости, рањивости... Иако знамо да у филму глуми гламурозну дјевојку која није у потпуности искрена, њеном се шарму не можемо одупријети – барем је тако са писцем ових редова. Сигуран сам да је Блејку Едвардсу, Одри представљала карту са којом је играо на сигурно – а то је само доказ да у одређеним ситуацијама, људско биће и његов рацио бивају доведени до потпуног апсурда. На крају, да не заборавим предивну музику Хенрија Манћинија, за коју је, заједно с пјесмом „Мјесечева соната (Moon River)“, освојио Оскара.

 
Славиша Радан

Add this to your website

 

                                             

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

 

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt