ПРОЈЕКЦИЈА ФИЛМА "ПЈЕВАЈМО НА КИШИ" У НПРС

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Џина Келија и Стенлија Донена "Пјевајмо на киши" – сцена “Петар Кочић”, четвртак, 28. децембар 2017. године у 19:30 часова (улаз са бочне стране).
 
УЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН!
 
Разговор о филму након пројекције.
 
Разговор води Славиша Радан, драматург.
 
“Пјевајмо на киши” – један је од најпознатијих холивудских мјузикла, а по многима и најбољи. Функционише беспријекорно – скоро да му је немогуће наћи слабу тачку. Почевши од врло доброг сценарија (који је у већини сличних филмова, усљед фрагментарности, обично најслабија карика), преко квалитетне режије, веома добре глуме, па до изузетних плесних тачака савршене кореографије. Стога је вјероватно огроман број оних који су негдје „закачили“ антологијску сцену у којој Џин Кели плеше с кишобраном у руци, а онда се, сигуран сам, и препустили уживању у њој. Или су барем чули за тај чувени филмски тренутак - чин остваривања унутрашње личне слободе кроз форму плеса на киши. А за оне који у киши не виде искључиво негативну појаву већ и нешто романтично, тачније призвук љубави, ова сцена је одавно постала начин поимања свијета. Сценарио је изузетно ангажован, како за вријеме у коме је настао, тако и дан данас. Смјештен у 1927. годину (годину настанка звучног филма), ту технолошку иновацију користи за стварање пародије на свијет филма и филмских звијезда уопште. Највише исмијава деформацију глумачког миљеа - њихову манијакалну опсједнутост славом, потребу да буду у центру пажње, али исто тако и потребу обичних људи (мислим на публику) да властити смисао, тј. сопствену битност, остварују преко “познавања” јавно етаблираних личности из сфере умјетности. Ово посљедње, код нас у Републици Српској, скоро да и не постоји, што је само наизглед позитивна појава. Јер разлог тог непостојања је много мрачније природе, а то је катастрофалан однос државе према умјетности изражен кроз непостојање филмске продукције, усљед чега се и не могу појавити било какви, па макар и најједноставнији облици филмских звијезда. Међутим, ако не постоје филмске звијезде, не значи да не постоје неке друге. У друштву без филмске продукције, “лудило” за познавањем јавно етаблираних личности долази у много грђем облику. Дакле, у нашем високопарном друштву, гдје буја поплава примитивних вриједности, етаблиране јавне личности постају нико други до политичари. Као примјер филмске паралеле са нашим тренутним стањем у друштву, можемо навести дио (изражен кроз бурлеску) у коме главни лик говори о изразито високом нивоу квалитета класичне умјетности којој је свакодневно био изложен за вријеме свог одрастања, док визуелно свједочимо суштој супротности - типичном кичерају. Код нас, пошто о класичној умјетности политичари не знају ништа, онда, на тај исти начин, говоре о квалитету и успјешности високошколских институција које нас образују (понављајући стално једне те исте бесмислице), док се истовремено док они говоре, продукти образовања тих институција или уопште не виде, или нас тјерају да их се стидимо. На крају, није згорег напоменути онима који филм нису раније гледали, али су гледали недавно актуелни “Ла, ла ленд”, да сада имају прилику да преко “Пјевајмо на киши” стекну властити увид у вриједност “Лала ла, државе”.

Add this to your website

Репертоар

 

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt