ПРОЈЕКЦИЈА ФИЛМА "КУЋА ПОРЕД ПРУГЕ" У НПРС

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Жарка Драгојевића "КУЋА ПОРЕД ПРУГЕ" – сцена “Петар Кочић”, у петак, 24. новембра 2017. године у 19:30 часова (улаз са бочне стране).

УЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН!

Разговор о филму након пројекције.

Разговор води Славиша Радан, драматург.

Новембарско вече Филмотеке посвећујемо Косову, „српској светињи“. Стога вас одмах, прије најаве самог филма, желим пријатно изненадити – у току вечери ћемо имати прилику да уживо слушамо пјесме са Косова и Метохије, у извођењу глумице Дјечијег позоришта Републике Српске, Ђурђе Вукашиновић. Косово и косовски завјет - вјечни усуд српског народа! Или ова реченица данас ипак не стоји - можда се односила само на оне прије нас, већ одавно упокојене? Филм Жарка Драгојевића, „Кућа поред пруге“, и данас (баш као и 1988. године када је настао), чини ми се данас чак и више, пропитује питање колективне српске свијести према нечему што се назива косовски завјет, а што је у прошлости вијековима лебдило над главама умних српских појединаца, али и цјелокупног српског народа – донедавно чак, и без обзира на њихову религију. Једна од тије’ умније’ глава, вјероватно и најумнија у српској историји, је Његошева. За Његоша, један други српски великан, Иво Андрић, каже: „Уистину, Његош и за трагедију Адамову и за полом српског народа на Косову, употребљава једну исту реч паденије царства. У његовом књижевном делу, фатални знак косовске судбине свуда је присутан, и онда кад песник не говори о њему, јер њиме је условљено цело поетско дело Његошево... У тим горама се „крсту служи, а Милошем живи.“ Сам Његош, пред смрт, због бојазни да оно што је урадио, према косовском завјету није довољно, говори Матији Бану, Дубровчанину, једном од мноштва Срба католика: „Пријатељу мој, душа ми убија тијело. Сјети ме се ђегод кад ме већ не буде и нека потомство дозна бар за наше намјере, кад му дјела не могох оставити.“ И Вук Стефановић Караџић, говорећи о мукама свога рада вели: „Мене је истинска ревност к роду моме ободрила и принудила ме да зажмурим и да једанпут тумарим кроз ово трње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао: само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да прође.“ А данас? Да ли ријеч Косово данашњем српском корпусу нешто значи? И да ли уопште треба нешто да му значи? Можда већ одавно његовом бићу не припада...

Чини ми се, филм „Кућа поред пруге“, управо то пропитује. Жарко Драгојевић, комплетни аутор филма (и сценариста и режисер), о филму казује сљедеће: „ ... Он (филм) се не бави никаквим претпоставкама живота, него животом самим. Темељи његове драмске стварности су преузете чињенице живота, а не измишљотине. Дакле, није се радило ни о каквој доктринарној уметничкој спекулацији, него о загледаности у стварност живота који нас окружује. Стварност која ни у једном свом сегменту није смела бити измишљена, већ преузета онаква каква је и транспонована у естетску форму.“ Такође додаје: „Сви јунаци мог филма су аполитични. Нису носиоци никакве политичке идеје. Они су намерно „оперисани“ од сваке политичке свести да би драма њиховог људског страдања могла да буде уопштена. Њихове душе су невине, у друштвеном смислу, јер нису политичне. Они се грчевито боре за простор своје егзистенције у којем ће своје животе покушати да осмисле и учине достојним човека. Реч је о људима од крви и меса, о људима које је политика натерала у животну муку. Те и такве политике у филму нема, она је само иницијална каписла. Оно чега у филму има, чиме се он бави, јесте мука која је остала.“ А онда и закључује: „У филму је Косово општа метафора велике драме живота која се одвија пред нама, чији нисмо само сведоци него и актери. Драме која, као таква, није само део наше стварности, него се све више намеће као једина стварност. Као наша судбина. Судбина којој ћутањем не можемо ништа. А мени лично, чини се да је данашње стање колективне српске свијести према Косову, а онда и према себи самима и животу уопште, у филму можда најбоље исказано кроз очев одговор на синово питање „Шта кажу у општини (мисли се или на крушевачку општину или неку другу општину јужне Србије у којој је општинска власт српска)?“ Наравно, одовор треба метафорички посматрати, а он гласи: „Шта да кажу, све говна. Нема кога ни да питаш. Шетају те од врата до врата док не залуташ.“


Add this to your website

 

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt