ПРОЈЕКЦИЈА ФИЛМА "ЗАБОРАВЉЕНИ" У НПРС

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Луиса Буњуела "Заборављени" – сцена “Петар Кочић”, петак, 22. септембар 2017. године у 20.00 часова (улаз са бочне стране).
 
УЛАЗ СЛОБОДАН!
 
Разговор о филму након пројекције.
 
Разговор води Славиша Радан, драматург.
 
С обзиром да Филмотека егзистира већ довољно дуго и да је тренутно у приличном замаху, чини ми се да је дошло вријеме да у наша вечерња дружења полако уводимо филмску авангарду. Луис Буњуел, режисер филма „Заборављени“, вјероватно је најзначајнији представник авангарде на филму уопште. На велика врата, на филм је увео умјетнички покрет назван надреализам, коме ћемо, као и авангарди уопште, у неким будућим вечерима посветити више пажње. И у „Заборављеним“ ћемо имати прилику да се упознамо са неким једноставнијим облицима надреалистичке умјетности, који ће савршено послужити као увод у неку од наредних вечери. Иако је Шпанац , Буњуел је највише филмова реализовао у Француској и Мексику, а основни разлог је његово политичко опредјељење - одувијек је био отворени анархиста, а у доба грађанског рата у Шпанији и отворени заговорник „републиканске“ стране, због чега је своју умјетничку каријеру морао стварати у иностранству, у егзилу. Рођен је у фебруару, 1900. године, у мјесту Каланда, у шпанској покрајини Арагон. Још као дијете похађа исусовачку школу у Сарагоси, главном граду покрајине. Строги црквени одгој у раном дјетињству, изражен искључиво кроз забране, код малог је Луиса дао посве супротне резултате од оних који се очекују. Веома рано формира антиклерикалне ставове одбацујући цркву као бесмислену и манипулаторску, и одлучује да студира књижевност и филозофију. Проучавао је и ентомологију - науку о инсектима, чак је учио и хипнозу, а све ће то касније, донијети онај пријеко потребни морбидни тон у његовим надреалистичким експериментима на филму. Уз све поменуто, проучавао је, наравно, и Фројдову психоанализу.
 
Одлазак 1925. године у Париз, средиште свјетских збивања у умјетности тог доба, представљао је сасвим природан корак који му доноси нови импулс за неопходно даље сазријевање. Прикључује се надреалистичком покрету Андре Бретона и постаје аутором три надреалистичка филма који су му заувијек обезбједили једно од кључних мјеста у историји филмског стваралаштва. У шпанском грађанскм рату, придружује се републиканцима, постаје продуцент и ради на комерцијалним филмовима које не потписује, да би га републиканска влада, 1938. послала у Холивуд да тамо води надзор о производњи филмова о шпанској републици. Међутим, то се прекида побједом режима Франсиска Франка, па Буњуел у САД-у живи на рубу егзистенције, поготово када га Салвадор Дали јавно оптужује да је комуниста. Стога, 1946. прихвата позив мексичких продуцената, да у Мексику, тада земљи аматерске кинематографске продукције, режира игране филмове. Тамо и настаје филм „Заборављени“, 1950. године, за који, на филмском фестивалу у Кану, добија награду за режију. У питању је хроника живота у Мексико Ситију, са свим противрјечностима које он обухвата. Као и у документарном филму “Земља без хљеба”, направљеном скоро двадесет година раније, гдје приказује услове живота у Шпанији, и овдје је ауторов политички ангажман анархисте општеприсутан - друштвена критика, појачана надреалистичком симболиком, избија из сваке поре филма. Надреалистичке метафоре у Буњуеловим филмовима имале су за циљ да разарају оновремену слику свијета на који се, замислите, и тада „некритички“ пристајало. А шта онда тек рећи за наше доба? На нашим просторима? Благо говорећи, промијенило се мало тога. Или можда јесте... али на горе?
 
Знам да су се олако (у врло мало година) изгубиле тешко стечене вриједности плаћане крвљу оних прије нас - попут осмочасовног радног времена. И што је додатна мука, чини се да нас већина то не увиђа или напросто пристаје без икакве реакције. А све је врло једноставно постављено - на сцени је „дил“ енормно богате западнокапиталистичке бескомпромисне мањине и локалне олигархије, који нас бездушно експлоатишу и истовремено држе у покорности као да нам заузврат нешто дају. А једино „добро“ које нам доносе је масовна пљачка ресурса и наша деградација у јефтину и понижену радну снагу. Више него довољан разлог зашто нам и данас требају филмови Луиса Буњуела – да нам, брехтовски нас будећи из летаргије, указују на неопходност протеста против оваквог схватања свијета, а поготово наметнуте слике о вјечности оваквог поретка.
 
Славиша Радан


Add this to your website

Репертоар

 

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt