ПОРУКА ЗА СВЈЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 27. МАРТ

Порука за Свјетски дан позоришта 2017.

На иницијативу Међународног позоришног института (ITI), већ више од 50 година од 1961. године, широм свијета 27. марта обиљежава се Свјетски дан позоришта. Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и тв станица на свим континентима. Народно позориште Републике Српске ће поводом овог значајног празника у понедјељак 27. марта угостити НАС ТЕАТАР са представом "Песник за песнике" аутора Момчила Настасијевића у извођењу Ивана Перковића са почетком у 20.30 часова. Том приликом ће глумица НПРС госпођа Љиљана Чекић, прочитати овогодишњу поруку за Свјетски дан позоришта.

Аутор овогодишње поруке је позната француска глумица Изабел Ипер која ће поруку прочитати у Паризу. Њена порука гласи:

„Ево, дакле, већ 55 година да се сваке године у прољеће одржава Свјетски дан позоришта. Један дан, односно 24 часа који почињу тамо негдје у позоришту НО и Бунраку, затим пролазе кроз Пекиншку оперу и Катхакали, задржавају се између Грчке и Скандинавије, од Есхила до Ибзена, од Софокла до Стриндберга, између Енглеске и Италије, од Саре Кејн до Пирандела, и Француске, између осталих, у којој се налазимо и у којој је Париз ипак свјетски град који прима највише страних ансамбала. Потом нас наших 24 часа воде од Француске у Русију, од Расина и Молијера до Чехова, онда прелазе Атлантик да би завршили у неком калифорнијском кампусу где млади људи можда поново измишљају позориште. Јер позориште се увијек поново рађа из свог пепела. Оно је само конвенција коју неуморно треба рушити. Тако оно остаје живо. Позориште има бујан живот који изазива простор и вријеме, најсавременији комади хране се прошлим вијековима, најкласичнији репертоари постају модерни сваки пут кад се поново поставе.

Свјетски дан позоришта свакако није дан у обичном смислу наших свакодневних живота. Он поново оживљава један огроман простор-вријеме, а да би се говорило о простор-времену, хтјела бих да призовем једног француског драматурга, толико генијалног колико дискретног, Жана Тардјеа. Што се тиче простора, он пита „који је најдужи пут од једне тачке до друге…“ Што се тиче времена, он сугерише „да се у десетинкама измјери вријеме које је потребно да се изговори ријеч ’вјечност’“. За простор-вријеме он каже и ово: „Одредите у свом духу, прије него што заспите, било које двије тачке у простору и израчунајте вријеме које је потребно, у сну, да одете од једне до друге.“ Задржаћу ријеч „у сну“. Рекло би се да су се Жан Тардје и Боб Вилсон срели. Наш Свјетски дан позоришта можемо такође да резимирамо сјећајући се Семјуела Бекета чија Вини у свом жустром стилу каже: „Ох, какав би ово лијеп дан био.“ Размишљајући о поруци коју имам част да изговорим, сјетила сам се свих тих снова из свих тих сцена. Стога, ја не долазим сама у ову салу УНЕСКО, сви ликови које сам глумила на сцени прате ме, улоге за које се чини да их напуштамо кад се заврши представа али које воде у вама неки подземни живот, спремне да помогну или униште улоге које долазе за њима: Федра, Араминта, Орландо, Хеда Габлер, Медеја, Мертеј, Бланш Дибоа… Прате ме и сви ликови које сам волела и којима сам аплаудирала као гледатељка. И ту припадам цијелом свијету. Ја сам Гркиња, Африканка, Сиријка, Венецијанка, Рускиња, Бразилка, Персијка, Румунка, Јапанка, Марсељка, Њујорчанка, Филипинка, Аргентинка, Норвежанка, Кореанка, Немица, Аустријанка, Енглескиња, заиста цијели свијет. Права мондијализација је у томе. Године 1964. поводом овог Дана позоришта, Лоренс Оливије најавио је да је, послије више од једног вијека борбе, у Енглеској коначно створено национално позориште за које је он желио да буде и међународно позориште, бар по свом репертоару. Врло добро је знао да Шекспир припада свима на свијету.

Било ми је драго кад сам сазнала да је прва порука за Свјетски дан позоришта 1962. године била поверена Жану Коктоу, с пуним правом, будући да је он, зар не, аутор једног „путовања око свијета за 80 дана“. Ја сам свијет обишла другачије, учинила сам то кроз 80 представа или 80 филмова. Кажем и филмова, јер не правим никакву разлику између играња у позоришту и играња на филму, што изненади сваки пут кад то кажем, али тачно је, тако је. Никаква разлика. Говорећи овдје, ја нисам ја, ја нисам глумица, ја сам само једна од бројних личности захваљујући којима позориште наставља да постоји. То је помало наша дужност. И наша потреба. Како да кажем: Не постоји позориште због нас, прије ће бити да ми постојимо захваљујући њему. Позориште је врло снажно, отпорно, оно преживљава све, ратове, цензуре, мањак новца. Довољно је рећи „декор је празна сцена неке неодређене епохе“ и пустити глумца да уђе. Или глумицу. Шта ће он учинити? Шта ће она рећи? Хоће ли они разговарати? Публика чека, сазнаће, публика без које нема позоришта, немојмо то никада заборавити. Једна особа у публици је публика. Али ипак не превише празних сједишта! Осим код Јонеска… На крају Старица каже: „Да, да, умримо у пуној слави… Умримо да бисмо ушли у легенду… Бар ћемо имати улицу која ће носити наше име…“

Свјетски дан позоришта постоји 55 година. За 55 година ја сам осма жена коју су замолили да изговори поруку, коначно, не знам да ли је ријеч „порука“ одговарајућа. Моји претходници (мушки род се намеће!) говоре о позоришту маште, слободе, поријекла, говорили су о мултикултурном, љепоти, питањима без одговора… Године 2013, дакле само прије четири године, Дарио Фо каже: „Једино рјешење за кризу јесте нада да ће се против нас, а прије свега против младих који желе да пригрле умјетност позоришта, организовати велика хајка: и да ће један нови нараштај глумаца, из овако наметнутих околности, извући незамисливу добробит за једно ново позориште.“ Незамислива добробит је лијепа формулација достојна да се нађе у неком политичком програму, не? …будући да сам у Паризу, и то пред скорашње председничке изборе, предлажем онима који изгледа желе да нама владају да пазе на незамисливе добробити које доноси позориште. Само без хајке! Позориште је за мене други, оно је дијалог, одсуство мржње. Пријатељство међу народима, не знам тачно шта то значи али вјерујем у заједницу, у пријатељство гледалаца и глумаца, у заједништво свих оних које позориште окупља, оних који га пишу, оних који га преводе, оних који га осветљавају, облаче, декоришу, оних који га тумаче, оних који се њиме баве, оних који у њега иду. Позориште нас штити, пружа нам заклон… Вјерујем да нас воли… онолико колико ми волимо њега… Сјећам се једног редитеља старог кова који је прије подизања завјесе, иза кулиса, свако вече говорио чврстим гласом: „Мјеста за позориште!“ Биће то ријеч за крај. Хвала.

 
 
Са француског језика превела Кристина Копрившек


Aуторка овогодишње поруке Изабел Ипер, фото: Sylvie Lancrenon

Add this to your website

Репертоар

 

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt