ПРОЈЕКЦИЈА ФИЛМА "ПАНИКА НА УЛИЦАМА" У НПРС

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Елије Казана “Паника на улицама” - сцена “Петар Кочић”, уторак, 14. март 2017. године у 20.00 часова (улаз са бочне стране).
 
УЛАЗ ЈЕ СЛОБОДАН!
 
Разговор о филму након пројекције.
Разговор води Славиша Радан, драматург.
 
 
Елија Казан, засигурно један од најбољих америчких филмских режисера свих времена, био је грчког поријекла. Правим именом, Елијас Казањоглу, родио се у Константинопољу, 1909.године. Родитељи су му емигрирали у САД-е већ 1913. Врло брзо се у Њујорку заинтересовао за сцену и позориште. Највећи траг на умјетничку личност Елије Казана, оставио је његов учитељ - глумац, редитељ и један од оснивача Груп театра, Ли Стразберг. (“Group Theatre” је основан 1931.године, а Стразберг је 1950, постао директор чувене глумачке школе “Actors Studio”, у којој је подучавао методу глуме Константина Станиславског.) Казан је прво радио као глумац, а затим и као позоришни редитељ. По угледу на Стразберга, почео је да развија сопствену методу коју је назвао “method acting”. Представе које је режирао донијеле су му многобројна признања, међу којима и Пулицерову награду. Режирао је, између осталих, и текстове Артура Милера (Сви моји синови, Смрт трговачког путника) и Тенеси Вилијамса (Трамвај звани чежња, Мачка на усијаном лименом крову). Овим представама, тачније својим перфектним режијама, прославио је и себе и обојицу писаца. Да и не говоримо о низу прослављених глумачких имена који су произашли управо из његовог метода глуме. У Холивуду је истовремено режирао и низ сјајних филмова. У Филмотеци смо већ имали прилику да погледамо, са бродвејских дасака пренесен на филмско платно, прави бисер седме умјетности “Трамвај звани чежња” из 1951.године.
 
“Панику на улицама”, режирао је годину дана раније, 1950. Прича је смјештена у Њу Орлеанс, град у којем је Казан, како је он сам тврдио, „лутао и дан и ноћ“, па га је на тај начин добро и упознао. Хтио је искористити његову специфичност – бродове, парне стројеве, складишта, његову џез музику - све оно што Њу Орлеанс чини посебним. Зато је у филму и присутна атмосфера са улице. Ту је и много локалних људи (натуршчика), што филму даје посебан шарм – заиста се осјети како изгледа рутинска свакодневница града.
 
Дијалог је одлично написан, интелигентан, црнохуморан (свако мало, искочи сцена са иронијским призвуком) и нимало извјештачен - звучи баш како треба да би му се вјеровало. Сценарио интригира, а догађаји и радња су прецизно нижу и развијају попут какве партије шаха. Ликови су обични, али веома упечетљиви. Нема епских суперхероја. Приказани су са свим оним слабостима које људе чине људима – оним ситним, помало смијешним особинама. Ричард Видмарк и Барбара Бел Гедс, као муж и жена, имају перфектан однос. Дугачка сцена у којој се Видмарк исцрпљен накратко враћа кући па, борећи се са сном, отпочиње разговор са женом, бриљантна је. Џек Паланс (у својој првој филмској улози) и Зиро Мостел (такође на почетку каријере), тако су увјерљиви да их је право уживање гледати наново (усредоточити се само на њихову игру), након што већ једном погледате филм. На крају текста треба поменути да је Казанова каснија каријера обиљежена његовим свједочењем пред Одбором за противамеричке активности, у којем је одао имена неких бивших чланова Комунистичке партије, којој је у младости (30-их година) и сам припадао непуне двије године.
 
Славиша Радан


Add this to your website

Репертоар

 

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt