ПРОЈЕКЦИЈА ФИЛМА "БОБ ДИЛАН: НЕМА ПУТА КУЋИ" У НПРС

Пројекција документарног филма "БОБ ДИЛАН: Нема пута кући"

Народно позориште Републике Српске – петак, 27. јануар 2017, 18.00 часова

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Мартина Скорсизија "Боб Дилан: Нема пута кући" – сцена “Петар Кочић”, петак, 27. јануар 2017. године у 18.00 часова (улаз са бочне стране).

УЛАЗ СЛОБОДАН!

Разговор о филму након пројекције.
Разговор води Славиша Радан, драматург.

У 2016.години, Нобелова награда за књижевност додијељена је америчком пјевачу, композитору, али прије свега пјеснику, Роберту Алену Зимерману, свима познатијем под именом Боб Дилан. У образложењу награде стоји да је заслужан за увођење новог пјесничког израза у америчку књижевност. То је и директан повод да јануарско вече Филмотеке посветимо награђеноме. Боб Дилан је, нашим би ријечником рекли, дошао ниоткуд. Родом из провинције (Хибинг, Минесота) у којој су постојала само два занимања - рудар и пољопривредник, један је од малобројних који је озбиљним стваралачким приступом успио остварити, већини недокучиви “амерички сан”. Двије су ствари биле пресудне. Прва, да је имао срећу да је стасао почетком 60-их, када су Сједињене Америчке Државе (али и добар дио остатка свијета у који дјелимично убрајам и Југославију) били отворени за оне мало другачије, тј. људе са идејом, што потврђује и изјава Бобија Њувирта, сликара и Дилановог познаника који каже да у то вријеме умјетнички успјех није дефинисала зарада – једино је било важно имате ли шта да кажете или не. Друга се тицала самог Дилана. Као млад, био је класичан опортунист – ако му је неко пружио шансу, он би је и искористио. Почео је извођењем протестних пјесама Вудија Гатрија, који, с обзиром на недовољну признатост, за разлику од Дилана касније, очигледно у себи није имао довољно опортунистичког. За њега Дилан касније каже: “Пјесме су му имале бесконачан замах човјечанства. Он је био истински глас америчког духа”. Убрзо је Дилан почео наступати заједно са, тада већ познатом, Џоан Баез. Касније, након два издата соло албума у којима је кроз пјесму изражавао бунт против политике и друштвених догми свог времена, постао је истакнут у покрету грађанских права. Поготово након што је, заједно са Џоан Баез, наступио у маршу у Вашингтону 28. аугуста 1963. То је било више него довољно да га медији и публика уздигну у хероја фолк протеста. Међутим, Дилан је свођење свог рада у оквир протестног покрета схватао као сувише уско тумачење. Његова каснија изјава то јасно потврђује: “Бити на страни људи који се боре за нешто не мора значити да сте политички настројени”. Стога је, због осјећаја да је био изманипулисан, у децембру 1963. направио скандал при додјели награде "Том Пејн" од стране Националног комитета грађанских слобода – на необичан начин је говорио о атентату на Џона Кенедија који се догодио непосредно прије, у новембру исте године. А све је то још увијек било болно за оне који су "жалили". Такође се морао носити и са наметнутом етикетом тематског писаца. Говорио је да му се чак ни сама та ријеч не свиђа: “То нису пјесме о неком догађају. То је изнад тога.” У овом тексту су наведене само неке цртице којима се бави овај исцрпни документарац Мартина Скорсизија. Вриједи додати и да филм врло вјерно осликава атмосферу у којој се “рађао” Боб Дилан, као и 60-те у Великој Британији и САД-у, прије свега у Њујорку. Овај кратки приказ филма, чини ми се, најбоље би било закључити оновременим коментаром Диланове поезије у “Билборду”, трговинској публикацији: “Диланова поезија се рађа из болне свијести о трагедији која се налази у основи савременог људског стања.”

Славиша Радан



Add this to your website

Репертоар

 

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt