Мрешћење шарана

МРЕШЋЕЊЕ ШАРАНА
 

Аутор: Александар Поповић

Режија и адаптација: Егон Савин

Сценографија: Егон Савин

Реализација сценографије: Драгана Пурковић Мацан

Костимографија: Јелена Стокућа

Лектор: Радован Кнежевић

Асистент костимографа: Јелена Видовић

Асистент редитеља: Белинда Божичковић

Инспицијент: Радован Глоговац

Суфлер: Маја Калаба
 
 
Премијерна подјела 
 
Улоге:
 
 
Борко Грацин, професор: Жељко Стјепановић
 
Мица,  његова жена: Ања Илић
 
Лаза Паунов, заставник: Борис Шавија
 
Кум Света Милосављевић, господин: Александар Стојковић
 
Кумић Мита, његов син: Златан Видовић
 
Боса Катанић, професорка: Николина Јелисавац
 
Васа Вучуровић, капетан: Бранко Јанковић
 
Госпава, његова жена: Сандра Љубојевић
 
Четнички војвода, свештеник: Огњен Копуз
 
Агенти Удбе: Рок Радиша, Бојан Колопић
                                                                                                     
Премијера: 18.10.2014.
 
Опис представе:
                                     
Болна нужност живота
       
 
Недавно сам збуњено стајао пред сабраним комадима Александра Поповића. Питао сам се да ли постоји у двадесетом веку значајан драмски писац који је толико написао. У Југославији свакако не. Крлежа и Нушић су написали, отприлике, упола мање драмских дела. Други, неупоредиво мање. Све и када бисмо многе комаде одбацили по налогу новог времена, остало би двадесетак комада који заслужују изузетну позоришну пажњу. Шта је то налог овог најновијег времена у позоришту? Да ли уопште позоришно време протиче тако брзо као историјско? Наравно да не. Позоришно време се не мери сатом ни календаром, већ вредностима и зато је неупоредиво спорије. Помаци нису чести, као и велике и значајне драме и представе, па отуд ретко бележимо значајне датуме у нашем позоришном календару. Шта се значајно ново догодило у нашем позоришту последњих деценија 20. века? Ништа што би с правом маргинализовало дело Александра Поповића. Како нам се догодило да изгубимо траг најплоднијем српском писцу за позориште? Можда је то налог новог времена у нашој култури – забранити или склонити Александра Поповића? Између осталог, једноставно, Александар Поповић више није у моди. Уверен сам да су неиграње и нагли заборав овог великана последица вулгарних дневнополитичких разлога, репертоарског јавашлука и паланачких комплекса наших нових позоришних руководилаца. Уверен сам да ће нас будући историчари позоришта оптужити да смо оставили да чаме на полицама Ациног литерарног шпајза чудесне позоришне ђаконије небројених боја, укуса и мириса. Поповићево дело је најбоља театарска туршија коју можете наћи код нас. Ту је и чека – неотворена, а уредно сложена, непроцењива позоришна заоставштина. Поповић је писац тамног вилајета балканског у којем давно започети братоубилачки ратови још трају, и нема наде да престану. У његовим епским комадима смењују се сцене пресвлачења, издаје, хапшења и љубљења, клања и праштања и тако стално унедоглед. Можда то није довољно актуелно и оригинално, али је најтачнија и најатрактивнија слика овог поднебља у позоришту. Ако би га одиграли негде у Европи, ми бисмо га, потом, поново читали и превредновали. Али не верујем да ће га преводиоци открити због његовог јединственог, својственог, непреводивог језика. То сматрам једном од његових највећих врлина, а шта је важније за једног писца од његовог језика? Бар пет епских дела Александра Поповића би требало покушати превести на европске језике: Бела кафа, Мрешћење шарана, Развојни пут Боре Шнајдера, Смртоносна мотористика, Тамна је ноћ. Нема непреводивог језика. Можда Поповића не преводимо јер не волимо његову слику о нама или смо сити себе у позоришту, сити политике, ратова и подела. То је свакако тачно. Сви смо сити политичког позоришта. Поповић никад није био политички писац. Његови аутсајдери причају о паланци као судбини у којој влада вечна глад. Ту нема довољно ни за рају ни за харачлије, баш као на целом свету. Аца је писац неимаштине у сваком погледу. Сви његови шпијуни, дупедавци, мутиводе, префакуте, барабе, шегрти, четници, жандари, лопови, партизани – сви жуде за вулгарним обиљем које никада нису ни видели. Сви су његови ликови од истог соја – данас одбачени поданици, понижени и изгладнели, претворни и лукави, а већ сутра бахати ниткови, властодршци. Поповић зна како се фукара домогне власти и како успева да је задржи. Ликови ових историјских басни су лековито аморални. Поповић их све без разлике брани и разуме, често се љути на своје ликове, као што се човек љути на самога себе. То је оно неодољиво и непоновљиво у његовом делу. То је онај чеховљевски, непатворени хуманизам какав осетимо у европској драмској књижевности једном у сто година. Његова исцелитељска топлина зрачи из сваког његовог дела. Аца је био носталгичан лењиниста. То се осећа и у његовом делу. Зато га и треба играти. Зар су тековине лењинске револуције тако погубне за европску цивилизацију? Јесу, али највише за руски царизам и клерофашизам у Европи. Аца је био левичар, а данас су у моди десничари. Нико као Поповић у нашем политичком позоришту није јасније изједначио српску буржоазију и пролетаријат. Показао је да је реч о људима истог менталитета који према налогу времена мењају позиције и уверења бар два-три пута у животу јер неимаштина влада, ваља опстати, чак и по цену жртвовања својих ближњих. То је онај аморални витализам, парадокс опстанка који Поповић препознаје као болну нужност живота. Аца Поповић је био и остао непристрастан у свом делу. Можда га данас зато не играју; да је пристрастан, играли би га и те како. Пристрасност је у моди. Познавао сам Александра Поповића, и то је једно од најдрагоценијих искустава у мом животу. Дружили смо се у суровим годинама рата и подела. Питао сам га да ми објасни о чему се ради, а он је стално понављао: постоје људи и нељуди, све остале поделе су лажне. Премијерама својих комада отворио је три београдска позоришта: сопствено у Дому омладине, Звездара театар, Култ театар. Крмећи кас, Мрешћење шарана, Тамна је ноћ – незаборавне представе, истински позоришни помаци. Заслужио је Александар Жак Поповић да се нека од београдских сцена назове по њему. Заслужио је и бронзану бисту негде на Врачару, да имају клинци где да глуваре и пију пиво. Заслужио је да нека награда за авангардну драму понесе његово име.
 
Егон Савин
 
 
 

Add this to your website


Репертоар

 

                                             

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

 

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt