Премијера представе С ПЛАНИНЕ И ИСПОД ПЛАНИНЕ у НПРС

Обавјештавамо јавност да ће у Народном позоришту Републике Српске у недјељу 2.јуна у 20.00 часова на Великој сцени, премијерно бити изведена кореодрама Петра Кочића "С ПЛАНИНЕ И ИСПОД ПЛАНИНЕ" редитељке Стеле Корљан, по идеји и драматизацији Жељка Стјепановића. Драматурзи представе су Бранко Брђанин и Раде Симовић, сценограф Драгана Пурковић Мацан и костимограф Јелена Видовић. Ово је четврта овосезонска премијера на Великој сцени Народног позоришта Републике Српске.
 
 
С ПЛАНИНЕ И ИСПОД ПЛАНИНЕ
 
Редитељ и кореограф: Стела Корљан
 
Идеја и драматизација: Жељко Стјепановић
 
Драматурзи: Бранко Брђанин и Раде Симовић
 
Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
 
Костимограф: Јелена Видовић
 
Избор музике и дизајн свјетла: Стела Корљан
 
Музички сарадници: Немања Савић и Мирослав Јањанин
 
Лектор: Милорад Телебак
 
Видео дизајн: Петар Билбија
 
Инспицијенти: Радован Глоговац и Весна Максимовић
 
Улоге: 
 
Дејан Андрић: Он, Петар
Миљка Брђанин Бабић: Она, Судбина, Муза, 
Наташа Перић: Туба
Огњен Копуз: Благи
Марина Пијетловић: Вида
Милан Трнинић: Лазар
Рената Агостини: Мргуда
Рок Радиша: Мика
Наташа Рачић: Марушка
Синиша Сушић: Лако
Небојша Ратковић: Обрад
Милица Живановић: Стана
Неда Шегрт: Ђурђа
Белинда Божичковић: Марија
Марија Џајић: Смиља
Смиљана Маринковић: Анђа
Бојана Томашевић: Зорка
 
Ансамбл:
 
Ковиљка Шипка
Рајнат Мајсторовић
Савка Нинковић
Јелена Марковић
Драгана Кнежевић
Недељко Поповић
Вук Радујковић
Саша Собо
Земира Макивић
Славиша Чоњић
Милан Вученовић
Нада Гламоч
Милица Милинчић
Жарко Нишић
Владана Радујковић
Гласови (офф): Дејан Андрић и Миљка Брђанин Бабић
 
Премијера: 02.06.2013.
 
Опис представе:
 
Ријеч редитеља и кореографа Стеле Корљан
 
Сугестивност Кочићевог дјела, његова универзалност и снага алегоријског приказивања су неисцрпна инспирација драмском изражају и плесном покрету . Љепота неких недоречених кочићевских мисли била је за мене свјетлост у плесном трагању за хоризонтом иза хоризонта. Кореодрама С планине и испод планине, настала је по идеји и драматизацији Жељка Стјепановића, умјетничког директора Народног позоришта Републике Српске, који је за мене био неисцрпан извор информација о Кочићевом стваралаштву. Стјепановић је право кочићевско дијете које је проникло у суштину његовог дјела. Склад новонасталог плесног ансамбла, окупљеног око овог пројекта, носи у себи спој нативне снаге игре фолклора, наивности младости тек будућих глумаца и професионалног искуства глумаца Народног позоришта Републике Српске. Моје мисли и кореографско-редитељски приступ најбоље могу изразити цитирајући Николу Вуколића, пјесника, есејисту, књижевног критичара, публицисту, директора и главног и одговорног уредника Задужбине „Петар Кочић“, Бања Лука – Београд:
 
 
Екстаза љубави и смрти
 
 
Кочићев опус не импонује бројем страница, него снагом понирања у живот, познавањем човјека, његовом везаношћу за земљу, вријеме, његовом постојаношћу да се устраје и траје у складу с прихваћеним вриједностима, моралним, историјским, традиционалним, досљедан у добру и злу, у ријетким тренуцима радости и чемерним вијековима у стварним и метафоричним оковима "који душу од постанка стежу". Онако тврд и стамен, Кочић је био типичан представник тла, човјек горштачког племена који, вели он на једном мјесту, "боле своје, јаде своје, чежње своје не казује ником него их носи у гроб собом". Та унутарња напетост, силина која избија из сваког његовог покрета и потеза, мисли и чина, па затим сликарски, импресионистички нерв који је његовим пејзажним фрагментима давао сугестивност платна једног Клода Монеа или Камила Писара, најзад језик у својој густини и оплемењености чинили су аутора "Јаука са Змијања" изузетним ствараоцем тако да је и сам Јован Скерлић, који није олако изрицао похвалне судове, тврдио да је у књижевности свога народа Кочић - "један".
 
Све јунаке својих дјела писац је налазио у стварности живота који га окружује, међу земљацима, чију је душу познавао, чије је поступке могао да предвиди и ријечи да "прочита" чак и када оне нису биле изречене. Сурово вријеме и епска етика Змијањаца истакли су у први план "мушки принцип". Главни јунаци Кочићевих проза су мушке главе: "људи орлушине" спечени патњом ("Мрачајски прота"), јетке ругалице које су од животног јада "правили" сатирично оружје једа и поруге (Давид Штрбац) или сањари који су "побркали вријеме" и који су се, у испарењу ракијских котлова, опијени и необуздани, изједначавали у својој машти са десетерачким јунацима чији су подвизи вијековима испуњавали надом срца ових тврдокорних брђана.
У Кочићевом свијету жене су се појављивале као сунце послије кише, најчешће као интимни дрхтај љепоте и чежње крви. Све те Маринке, Марушке, Виде, Тубе прођу поред нас не остављајући нас равнодушним. У центру је ипак Мргуда, јединствена, непоновљива, страсна, "право кочићевско чељаде" у чијем је лику писац унио сву своју доживљајну ватру и своје стваралачко умијеће. Мргуда је дјевојка пуна страсти и снаге, "слатке и преслатке крви" коју је наслиједила од мајке, коју убија сеоска монотонија и сивило живота лишеног узбуђења. И док остале жене у селу прихватају своју убогу стварност, исцрпљујући рад и празне ноћи, свакидашњицу која им прерано набацује сједине и боре, Мргуда сва пламти, "пуца" од младости, здравља и љепоте, необуздане жеље да осјети на себи врели дах "блиског била". Иако дато у повишеној еротској температури, Кочић се никад не спушта у натуралистички опис пробуђене тјелесности. Његова слика дата је прозрачним валерима бистрог планинског ваздуха, бујног зеленила, у пјенушавој води перила и најзад у портрету жене, њене топле пути, у лицу и тијелу из којих избија необуздана страст живота.
 
И опис посљедње ноћи испуњене Мргудиним чекањем на постељи од сасушеног планинског биља, атмосфером чежње, мириса, хуке вјетра и неразговјетних шапата открива истинског умјетника, пјесника и сликара, чије нас странице испуњавају узбуђењем и естетским ужитком дјела неограничене трајности.
Згуснута, прича као да и нема хоризонталног разгранавања. Сваки детаљ потцртава успон до кулминације - екстазе љубави и смрти. "Мргуда је“, како рече Исидора Секулић, „кратка и нагла као врисак, јединствена и непоновљива у горућој страсти и умјетничким атрибутима своје књижевне реализације.“*
 
*Никола Вуколић, Екстаза љубави и смрти, предговор  књизи: ПЕТАР КОЧИЋ, МРГУДА, приредио и уредио Никола Вуколић, Задужбина "Петар Кочић", Бања Лука – Београд, 2009, стр. 5-6.
 
 

Add this to your website

 

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt