Укроћена горопад


УКРОЋЕНА ГОРОПАД
 
Аутор: Вилијем Шекспир
Преводиоци: Живојин Симић и Сима Пандуровић
Редитељ: Владан Ђурковић
Драматург: Раде Симовић
Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
Костимограф: Ивана Јовановић
Избор музике: Владан Ђурковић
Лектор: Милорад Телебак
Асистент сценографа: Давор Големовић
 
Премијерна подјела


Улоге:

Батиста, богат племић у Падови: Жељко Стјепановић
Вићенцо, стари племић из Пизе: Бошко Ђурђевић
Лућенцо, Вићенцов син, заљубљен у Бјанку: Златан Видовић
Петручио, племић из Вероне, просилац Катаринин: Жељко Еркић
Гремио, Бјанкин просилац: Александар Стојковић
Хортенсио, Бјанкин просилац: Љубиша Савановић
Катарина, Батистина кћер: Ања Станић
Бјанка, Батистина кћер: Сњежана Штикић
Транио: Владимир Ђорђевић
Грумио: Горан Јокић
Удовица: Раденка Шева
Карацио: Бојан Колопић*
Слуга, Кројач, Натанаел: Рок Радиша*

*Студенти Драмског одсјека Академије умјетности Бањалука
 
Премијера: 18.10.2012.
 
 
Опис представе:
УКРОЋЕНА ГОРОПАД ИЛИ ШЕКСПИРОВ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ

Шекспирово драмско дјело је током двије деценије на крају шеснаестог и почетку седамнаестог вијека, у вријеме владавине краљице Елизабете (1558 - 1603) и краља Џемса I (1603 - 1618). Елизабетино доба, названо златно, означава успон народне снаге, ведрину и оптимизам, док Џемсово доба, пак, карактеришу малаксавање, сумор и сјета. Промијењена општа атмосфера једне и друге владавине огледа се и у Шекспировом драмском дјелу. Прије краја шеснаестог вијека написане су све велике комедије и историје док су у сљедећој деценији новога вијека написане све велике трагедије као и романтичне трагикомедије. Прелаз из једног вијека у други чини прекретницу у Шекспировом драмском стваралаштву и дијели га у двије групе драма: најприје ведрина и срдачан смијех. а онда сумор и сјета, па стрепња, ужас и очајање.
Хронолошки гледано Шекспир у првом раздобљу, "у радионици учења и огледања", преправља за позориницу стара дјела, нарочито драмске хронике, али и пише прве самосталне драме, комедије: Забуне, Укроћена горопад, Два витеза из Вероне и Ненаграђени љубавни труд. Сложеност драмске грађе и слојевитост драматуршких рукаваца посебно је инспиративна у Укроћеној горопади и отуд учесталост њених транскрипција и упорна жанровска и медијска преобликовања на сценама европских и свјетских позорница. Дјело је први пут штампано у Првом фолио издању 1623. године захваљујући залагању Хенрија Кондела и Џона Хемингза.
Укроћена горопад састоји се из три дијела, три различита драматуршка нивоа, који наговјештавају и обликују основне видове и законе драмске композиције Шекспирове драматургије. Оквир комедије је шаљива предигра или увођење, прича о сиромашном пијанцу који, обманут, повјерује да је богат властелин и, пробуђен из сна, гледа позоришну представу о припитомљавању горопадице. То средство старије драматургије (чест поступак у енглеској ренесансној драми, шпанској трагедији - "маскасмрти" и сл.) даје комедији њен спољашњи оквир и илузију сновиђења, па отуда и извјесне грубости примитивне фарсе губе вид стварности и постају само смијешна и забавна гатка. Други слој је комедија карактера која чини главни дио радње, чији су носиоци укротитељ Петручио и Катарина, горопадица. (Катарина је старија кћерка богатог племића Батисте из Падове, несаломљиви карактер и побуњеник, за чију се удају и "укроћење" нуди велики новац и богатство. Уједно, то је први велики наговјештај оног типа Шекспирових јунака, набиљежених и проказаних, који руше и обнаваљају хармонију и поредак свијета). Трећи дио је комедија интриге, односно механизам перипетије, који се компонује и одржава око млађе Батистине кћери Бјанке и њених просиоца (Лућенцо, Гремио, Хортенсио), чија је удаја условљена удајом и кроћењем старије сестре Катарине. Сва три слоја комедија чине лабаву и епизодичну драмску композицију упоредних заплета и судара стилова који се, у Шекспировом драмском насљеђу, гомилају и згушњавају од античке комедије (Плаут и Теренције), и средњовјековних драмских облика (миракули, моралитети), до Шпанске трагедије и енглеске традиције историјских митова и фолклорног насљеђа.
Шекспирово драмско насљеђе, већ у првим дјелима, комедијама посебно, уређује се као поредак свијета (цео свет је позориште), велики ланац бића, у коме је хијерархијски повезано све са свим. Земља је средиште васионе, а човјек је њено ремек дјело. У оквиру таквог схватања није било могуће помјерити једну карику животног ланца, а да се не уздрма цио свијет. Међутим, крајем шеснаестог вијека појављују се мислиоци који ће пореметити ту идеју уређености. Монтењ и Макијавели, које је Шекспир засигурно читао, стварају пукотину у чврстој хијерархијској слици која приказује велико биће свијета и уводе сумњу у човјеков висок, важан положај у свијету. Отуд и тврдња постмодерних аутора о скептичном Шекспиру, посебно у његовој позној фази. Његов стварни и драмски једна су цјелина, а то се већ види и очитује у лабавој структури његове ране комедије Укроћена горопад. Из тих разлога ововремена драматуршка тумачења треба да уваже цјелокупност изазова Шекспировог свијета као и сензибилитет модерне осјећајности и искуствености. Другим ријечима, поставља се питање како "раскрилити" фарсичне аспекте Катарининог и Петручијевог односа, а да се основа приче не сведе на "конвенционалан, из данашњег угла врло ретроградан и зато неприхватљив захтев да жена буде кротка, понизна, да слуша свога супруга". Односно, да се у редитељској драматургији знакова и задатака, бунтовна и непослушна Катарина не преобликује у послушну и трагичну Дездемону.
Сумирајући контекст свијета који се нуди, и проблема који се намећу, редитељ ове представе изоставља драматуршки оквир комедије, игру у игри, и тим чином фарсичну замагљеност комада као гатке стварносно исправља и суочава, лицем у лице, са кључном темом комедије - кроћењем горопадице. Овај поступак, охрабрен прије свих теоријским и драматуршким достигнућима њемачких романтичара, огољава фарсу и цијели свијет шекспировског насљеђа преименује у драму трагикомичне осјећајности и гротескне видљивости. Дводоми заплет комада задржан је у изворној композицији, док се његова тачка ослонца радикално престројава са позиције кроћења непослушне удаваче у паукову мрежу макијавелистичке завјере свијета власти, лажи и новца са једне стране, и субверзије невиног побуњеника, који постаје звијер, са друге. Свијет који смо са почетка текста назвали трећим слојем (Бјанка и њени просиоци) као једним обликом подзаплета који је само, и једино, у функцији драмског компоновања одједном излази у први план, у опасну и похотљиву мрежу предметности, звјерски се обрачунавајући са оним кога су они прогласили и набиљежили као "звијер". Овим се показује већ откривена и доказана формула да се, кад је Шекспир у питању, трагедија јавља под маском комедије и обратно, како је недавно примијетио Карл Гутке на тему развоја комедије у модерној књижевности, и даље каже: "Модерни драматичар више не води рачуна да своје светове раздели на трагедију и комедију већ радије користи појам трагикомедије или изоставља сваку одредницу".
Никола Кољевић, највећи српски шекспиролог, оучава да Катарина почиње своју акцију "потпуно слободно и крајње лично". Али, парадоксално што се више користи својом великом моћи покретача радње, хоризонт њене слободе се све више смањује и постаје све трагичнији. Човјек не може покренути радњу, а да тиме не покрене и општи "ланац бића" у који је као јединка уланчан. У том смислу ово и овакво виђење Укроћене горопади могло би да се дефинише и као трагедија акције. У њој је људско дјелање онај медијум у којем се открива "чврста тачка света који се окреће". Па иако је та тачка за сваког Шекспировог јунака на другом мјесту, њено постојање је једнако недвосмислено и неумитно.
На том трагу размишља и дјелује и Едвард Бонд, један од водећих живих ревитализатора Шекспирових идеја, када у књизи Скривена завера: белешка о позоришту, објављеној на прелазу из двадесетог у двадесет и први вијек, каже: "Господарење је аутизам одраслих. Покорни не могу да приступе машти, јер је њихову машту окупирао нечији ауторитет. Они обично у животу мисле да живе стварним аутентичним животима, иако се то за њих заправо уопште не може рећи. Они умиру за краља, државу, лидере, расе, Бога, цивилизацију: то јест, за господарење, за играчке из бајке. Они су робови који умиру за своје окове, а њихови ланци су њихове бројанице. Са урођеном прецизношћу ауторитет од њих захтева њихову несебичну покорност".

Раде Симовић

 


Add this to your website


 

Grad-Banja-Luka

mtel logo

 

 

 

 

bel-tv

 

nezavisne-novine-logo

radio-nes-logo

Kontakt logo-01 sajt